Бранич

О ПОРАБНОМ ПОСТУПКУ

117

одговор и по поднетом одговору или протеку рока за подношење истог, списе одмах достављати призивном суду. И призивни суд дужан је по отказима, као хитним предметима, да одмах оДреди у што краћем року призивну расправу, ако се странке исте нису одрекле у призиву. Али не само суд него су и странке дужне да се старају да се поступак што пре оконча. Ако не обе странке, оно бар она странка, којој је у интересу брзо окончање поступка. Тако, странка која хоће да учини отказ не треба да чека последњи дан за отказивање већ да то раније учини како би до дана за када отказ чини остало што више времена. Ако странка хоће да изјави >призив, треба да то учини чим прими пресуду, а не последњи, осми дан. Странка којој је у интересу брзо окончање поступка, па ипак мора да изјави призив нека се у истом одрекне усмене призивне расправе. То ће убрзати поступак месец-два дана. Међутим врло ретко, или готово никако, призиваоци се не користе хим својим правом одрицања призивне расправе у смислу § 586 |гр. п. п. Тако исто, кад се једној странци достави призив на одтовор, ако хоће да поднесе свој одговор треба то одмах да учини а не последњи дан како се то обично чини. Па ипак буду ли и суд и заинтересована странка све учи>нили да се по учињеном отказу дође што пре до коначне судске одлуке, ако противна странка буде употребила (а често и злоупотребила) сва законска права, која јој дају одредбе порабног поступка, готово никад се не може доћи до извршне судске одлуке до дана за кад се учини отказ. То се онда не може назвати правном сигурношћу. (Субјективна права појединаца заснована •објективним правом материјалних законских одредаба, грађ. закона, остаће неостварена услед неефикасних процесуалних одредаба. Може се приватна својина ма колико ограничити, па чак и укинути, али дотле докле је она законом загарантована, мора се поштовати, а ако је ограничена морамо је поштовати и заштитити у границама тога ограничења). III. Ако се поред свега порабни поступак овакав какав је не може учинити бржим и ефикаснијим, онда се неминовно мора доћи до потпуне измене целог отсека гр. п. п. којим је регулисан порабни поступак. Могао је Аустријски грађ. парн. поступак у свима својим институцијама па и делу који говори о порабном поступку показати одличне резултате у пракси; може и наш нови агр. п. п., који је у главном превод Аустријског, показати у пракси ■врло добре резултате, али у своме делу којим је регулисао по; рабни поступак далеко је од тога да буде задовољавајући. А сем тога, оно што са несумњивом сигурношћу можемо тврдити, то је да смо ми пре ступања на снагу новог гр. п. п., у погледу •отказа, имали то питање много боље регулисано законом, и то једним јединим параграфом (§ 356 в. каз. зак.), који је се у пракси показао као врло добар. Измена из основа целог порабног поступка може се, по моме мишљењу, учинити на тај начин, што <би сви налози и закључци донети поводом благовременог отказа били одмах извршни, ако је отказивалац отказ благовремено учи;нио а уз отказ поднео и писмени порабни уговор из кога се мо-