Бранич

РЕЧ ДВЕ О АДВОКАТУРИ

207

праксе и у погледу стручног знања. Зато је ван сваке дискусије да су квалификовани адвокати обрађивали правну материју и боље и правилније од нестручних заступника странака, као и да су у вршењу правосуђа сигурно пружали значајнију и негшсреднију помоћ и суду и странкама. За ово је постојала и гаранција дата у самом закону, којим је била установљена одговорност адвоката за њихов рад. Та одговорност била је материјална, дисциплинска и кривична. Врховни надзор над пословањем адвокатског реда преузела је државна власт и вршила га преко министра правде. У Казненом закону била су предвиђена т. зв. квалификована дела са пооштреном казном, ако таква дела изврши адвокат и правник. Насупрот свему томе обични заступници странака вршили су заступање самозвано, без икаквих услова стручности и без одговорности. Све ово упућује на праве мотиве наших негдашњих народних претстазника, када су подносили предлоге да се укине тек установљени адвокатски ред. Они су хтели, најкраће речено, да остаие оно стање ствари које је постојало пре успоставе адвокатуре. И како је заступање странака пред властима и судовима постојало и пре успоставе адвокатуре, то је јасно да су ти предлози чињени у корист и за рачун оних, који су у томе времену од тога заступања створили закат. Требало је, дакле, заштитити т. зв. „пискараче". И не само то, већ се очигледно желело да се од ,,пискарања" створи систем и да то буде једини начин заступања странака у правним стварима. Да је овај закључак тачан, види се из чињенице, да сем предлога за укидање адвокатског реда нису једновремено чињени никакви предлози о томе: како се питање заступања странака пред судовима треба да уреди. Познато је да и данас у програмима неких наших политичких странака постоје предлози, да се адвокатско пословање етатизује т. ј. да адвокатске услуге странкама пружају државни чиновници. Ово је једно начелно гледиште које може да се дискутује, али може и да се брани. Јер ако се по таквоме гледишту укида адвокатски ред у његовом данашњем смислу, ипак се не оспорава функција адвокатског пословања као јавне службе, која је саставни део органске целине правног поретка, правилне примене закона и вршења правосуђа у држави. Свега тога код обичног укидања адвокатског реда нема, па је самим тим такво заговарање у суштини фаворизовање потпуне анархије у питању заступања странака пред судовима и властима, у чему нема ничега конструктивнога. Оза појава и оваква дискусија није ипак нешто специфично наше. Кроз сличне фазе прошла су схватања и код других културних народа. Интересантно је исто тако укратко поменути оне стварне ситуације из којих је настала и постала адвокатска професија. Још у староме Риму, пре него је званично установљен ад« вокатски ред, било је уобичајено да они који су били оптужени, или су имали пред судом неки спор, позивају к себи — а<1 уосаге — своје пријатеље и блиске сроднике да их окруже и да им се у невољи нађу. Један од ових пријатеља, који је умео до-