Бранич

208

„Б Р А Н И Ч"

бро да говори, а кога су називали ога1ог или раЈгопиз пледирао је за ствар свога пријатеља. Полако се од ових способних говорника стварала професија. Такве људе су доцније позивали и они којима они нису били пријатељи и рођаци. С друге стране заступање и заштита странке пред судом била је једна од дужности патроната, т. ј. оних који су се и иначе економски старали о таквим странкама. Отуда се такав заштитник називао ра1гопи$, па је тај назив добио и онај способни говорник, који је позиван да пледира, а није био прави патрон, рођак или пријатељ. Перикле и Демостен у Грчкој и Цицерон у Риму нису били адвокати у данашњем смислу речи, мада су нам од њих остала ремек-Дела судског пледирања. Еволуција формирања адвокатског реда у римском царству трајала је вековима. Главна карактеристика ове еволуције јесте: да је државна власт путем декрета и закона, а у најстарија времена путем плебисцита, интервенисала у односе патрона и странака у главном у циљу да спречи велике злоупотребе патрона у погледу претераних награда. У прво време забрањено је било свако давање награде патронима, доцније се та забрана односила само на време пре доношења пресуде, затим се максимирала награда која се уопште може узети. Све то није помогло, јер су вешти патрони увек налазили начина да се под видом других правних основа обилато награђују за свој рад. Тако се н.пр. Цицерон јавно хвалио, да је под видом легата, који нису могли бити забрањени, примио на име награде преко 20 милиона сестерса. А за време Клаудија један римски патриције, по имену Самијус, извршио је самоубиство у стану свога заступника-патрона, пошто се уверио да је овај изневерио његове интересе, мада му је на име награде платио 400 хиљада сестерса. Овај скандал утицао је много да се коначно приступи законском уређењу адвокатске професије. То је најзад било и учињено за време Јустинијана који је први дао удружењу адвоката име—„огсИо" ред, баро, комора — где су адвокати били уписани и помоћу кога су се разликовали од занатлија и трговаца, који су сачињавали обичне корпорације. При крају царства адвокатска професија била је јако поштована. О томе има доказа у Јустиниановом кодексу, где се налази једна царска адреса упућена Каликрату, илирском префекту, у којој су забележене веома ласкаве речи за адвокате и њихову функцију у друштву. Закључак из овога римског примера јесте: за све време док вршење адвокатског занимања није било регулисано законом, док је оно било обављано од лица која су само путем праксе и личне способности створила од тога занимање—занат, који се оснивао само на пуномоћству и праву претстављања других пред судовима, ма колико да је било славних претставника овако вршеног заната, стално је било великих злоупотреба у питањима на» града, прекупљивања парница, наслеђа и свих других права, пошто је однос између странака и заступника имао само и искључиво пословни карактер. Тек, када је вршење адвокатског занимања регулисано законом и када су носиоци тога занимања издвојени из неорганизоване заједнице занатлија на овом послу,