Бранич

џ>

РЕЧ ДВЕ О АДВОКАТУРИ

209

постала је адвокатура оно, што и треба да буде: вршење једне јавне функције у друштву која је првенствено имала да служи правилној примени закона и правилном вршењу правосуђа у држави. Идентичан пример пружа нам и Француска пре, за време и после револуције. Пре револуције адвокатска професија била је изванредно цењена. О томе постоје многобројни документи. Слободно се може рећи да је то било класично доба адвокатуре, Из тога времена потичу такве хвале за адвокатски ред даје данас, то морам признати, мало нескромно да их човек цитира. Довољно је, ако само напоменем, да међу онима који су исказивали такве хвале спада и један Волтер, чија беспоштедна критика није оставила на миру ни једну корпорацију. То није био баро адвоката, то је био прави монашки ред. Француска револуција поништила је све корпорације и све привилегије, па како је сматрано да је и адвокатура једна привилегија из старог режима, поништен је и адвокатски ред. Интересантно је да су адвокати били у великом броју заступљени у револуционарним претставништвима. Ту су били: Робеспијер, Мерлен, Порталис, Самсон, Тронше, Тарже, Трелар, Мартино, а Уставотворној скупштини претседавао је адвокат Туре, па ипак нико није подигао глас да брани професију. Доказ, да је њихова идејна оријентација била јача од њихових личних интереса. Идеја слободе, сматрало се, не допушта никаква ограничења, никакве корпорације ни удружења, јер све то спутава личност и њена суверена права на слободну акцију у свима правцима делатности. Али је Револуција једновремено укинула и једну велику заблуду старога режима, јер је омогућила оптуженицима да пред судовима имају браниоца, чиме је отворила пут најплеменитијој делатности адвокатске професије. Последице укидања адвокатског реда биле су крајње неповољне. Једна невероватна гомила закрчила је судове. Лакеји, бивши осуђеници, трговачки агенти и многи звани и незвани обилато су користили слободу заступања пред судовима. На све стране никли су „пословни кабинети" и „специјална друштва" који су експлоатисали процесе као једну врсту трговачке бранше. Није било ништа необично да се прочита: „тај и тај, правни саветник, пао је под стечај." Адвокатска професија била је за кратко време потпуно профанисана, како је то рекао г. Анри Робер У својој студији „Наполеон и правда." За време конзулства и царства адвокатски ред је био реконституисан. Ово се догодило полако и у етапама тако да су данас француски барои несумњиво такви, да могу да служе свима културним народима за пример. Догодило се оно исто што је било и у Римскоме царству, где је успостава и аутономија реда створила од адвокатуре оно што она мора и да буде, а то је занимање јавнога поретка. Код нас је аутономија адвокатског реда и само занимање као служба јавнога поретка установљена тек законом о адвокатима од 17. марта 1929. год Установљене су адвокатске Коморе, независне у својој унутрашњој организацији, са својим дисциплинским судством и правима и дужностима полуслужбеног тела.