Бранич

218

„Б Р А Н И Ч"

ство као и код првостепеког суда. Исто бива и са изменом адвоката. И ако странка не мора доћи и на призивну расправу—ипак ако адвокат које странке постане неспособан за заступање странке, поступак се има прекинути. Странка мора да има адвоката пред призивним судом. Но незгоде овога могу се избећи већ предвиђеним начином у самом закону — § 224. гр. парн. пост. IX. — Мировање иостуика наступа споразумом странака или кад ниједна странка не дође на рочиште, одређено за усмену расправу или ако су дошле а не упусте се у расправљање. Пошто странке не морају доћи на призивну расправу, то се мировање поступка у призивном поступању због пропуштања рочишта неће ни применити на призивно поступање. Поставља се питање за мировање у призивном поступку на основу споразума странака. Изричне забране закона нема. Али налазимо, да је умесно налажење теоретичара (Најман—Клајн) да би се допуштањем мировања поступка на основу споразума у призивном поступку ишло на осујећење доношења призивне одлуке у што краћем року. Овога ради остављен је странкама преклузивни кратки рок за изјаву незадовољства противу пресуде првога суда. Према томе, институција мировања поступка нема примене код призивног суда. X. — Постуиак код иризивног суда је изрично опредељен у самом закону. Он предвиђа као што знамо, претходни поступак и поступање на самој расправи. У ово поглавље нећемо се упуштати, будући да не претставља интерес нашег излагања. Но ипак да напоменемо, да и овде пословима администрације као и управљањем призивном расправом руководи претседник већа а и веће, када је потребно да ову одлуку донесе. Одредбе о изјављивању замерке због повреде прописа поступка као и о држању реда у заседању примењују се и на призивни поступак. XI. — Пресуда због изостанка не може се доносити у призивном поступку. Последице пропуштањарочишта немају примене овде. Ова се пресуда доноси само услед изостанка које од парничних страна од првог рочишта. Како овога нема у призивном поступку, то ни тамо предвиђене последице не постоје. XII. — Прииремним иоднесцима странке излажу своје предлоге суду ради припреме усмене расправе. Док их код првог суда може бити више, код призивног суда их има само у виду призива и одговора на призив. У њима једино могу странке чинити предлоге суду и обавестити противника о ономе што ће бити предмет пледирања на усменој призивној расправи. Ово произилази из начела груписања поступка а из односних законских прописа који говоре о садржини призива и одговора на призив као и о ономе шта се може изнети на призивној расправи. XIII. — Усмена спорна расправа код првост. суда је несумњива потреба грађанског поступка. Ту долазе до изражаја начела усмености, контрадикторности, непосредности и т. д. Доказни материјал се у главном износи на усменој расправи. За правилно примењивање закона старају се суд, странке и јавност. Код прв. суда усмена расправа је ограничена само на говоре парничних