Бранич

220

.БРАНИ 4°

пеног суда, онда је правило да су његове одлуке правоснажне. Но ипак и рекурсни суд може као и призивни дозволити могућност побијања донете одлуке, ако њоме укида првостепени закључак. И овде обзири опортунитета и веће сигурности диктују оваку законску дозволу. 3. — Када призивни суд пак доноси одлуке чија се потреба доношења појавила тек пред њим а ове одлуке су донете аоводом вршења судске власти у призивном поступку, како се то лепо каже од стране теоретичара Грађанског парничког поступка (Најман превод Ком. гр. парн. пост. књ. II ст. 1399), онда се овакве одлуке могу нападати. Ту долазе: закључци призивног суда о накнади трошкова које суд причини странкама (§ 153. гр. парн. пост.). одлуке о казни због нарушења реда у заседању (§ 261. гр. парн. пост.) и т. д. На против, ако призивни суд доноси закључке као првостепена судска власт то јест по правној ствари а у даном случају доноси првипут одлуку—онда се они могу нападати. Изузетак је за извесне одлуке изрично у закону предвиђен. То је на пример одлука о парничним трошковима који су учињени у призивном поступку; одлука о накнади пристојби вештацима, сведоцима и т. д.

Павле И. Павловић, адвокат — Београд, О СМЕТАЊУ ПОСЕДА. Установа сметања поседа није ни за нас правнике из предратне Србије нека новина. Слично овој установи ми смо имали установу заузећа о којој се говори у § 375 а) ст. каз. зак. од 1860 год. За разлику од сметања поседа о заузећу се говори у казненом закону, и то у Ш части, која говори о иступима. И баш због тога што је заузеће оквалификовано као иступ, натерује нас на помисао да је главни циљ законодавца био не кажњаввње самог заузимача, већ утврђивање ирава на државину, другим речима на васпостављање, мање више, последњег фактичког стања. За разлику од сметања поседа код заузећа Суд је био дужан да води рачуна о томе која је страна јача у своме праву, т.ј. у погледу права државине и тој је страни Суд имао да уступи имање, право. У спору због сметања поседа Суд не само да није дужан, него чак и не сме по § 551 гпп да се упушта у расправу питања јачег и слабијег права на државину. То ће рећи: да Суд није дужан да оцењује питање о томе: да ли је лице које подиже тужбу због сметања поседа у погледу самог тог поседа законити, правични и савестан држалац било. То су све ствари, које се имају у другој, било својинској или државинској парници да утврђују. Ово све долази отуда, што је циљ тужбе која је подигнута због сметања поседа, да васпостави последње фактичко стање, које је било док није било самог сметања.