Бранич

СУДСКА ПРАКСА

231

правни основ за тражени основ § 26 з.о.з.к. Услови, пак, исправе поднете у молби, по налажењу рекурсног суда, не садрже несумњив ваљан правни основ за упис укњижбе заложног права које је тражено у молби, а са следећих разлога: Цресудом Трговачког суда у Београду 4-У1-1934 г. Бр. По 352 књижни овлашћеник је осуђен алтернативно даплати молиоцу дин. 14.000,— т.ј. ако му не врати спорни ауто марке „Кадилак", у истом стању у каквом га је примио. Према томе да би молилац могао на основу ове пресуде тражити наплату, па према томе и обезбеђење ове суме, мора поднети доказ о томе, да му књижни овлашћеник у см. пом. пресуде није вратио спорни ауто у онаквом стању, у каквом ,га је примио. За доказ ове околности молилац је поднео записник о вештачењу извршеног од стране извршног одел. У. Г. Б. на дан 15-111-1935 г. № 18841. Ценећи овај записник као земљишнокњижно писмено, у смислу § 104 з.з.к., рекурсни суд је нашао: по § 26 з.з.к., све исправе, на основу којих се тражи укњижба или предбележба, морају бити састављене у облику. који је прописан за њихову ваљаност. Пр^вна ваљаност исправе за укњижбу одређена је у §-у 36 з.о.з.к. према коме исте морају бити или јавне исправе или такве приватне исправе, на којима је потпис оверио суд или јавни бележник. Не може се узети, да је записник о вештачењу састављен у оном облику који је за јавне исправе прописан у §-у 40 з.з.к., а за приватне исправе у §-у ^9 з.з.к. Према овим прописиса и јавна и приватна исправа поред осталога морају садржати и изричну изјаву онога, чије се право огранпчава, оптерећује и тако даље да пристаје на укњижење, што овде није случај. Сем тога, према § 40 тач. а) з.з.к. јавна исправа мора бити сачињена од јавне власти у границама њеног службеног овлашћења. Међутим поднети записник о вештачењу извршна власт је сачинила без законског овлашћења за то, а противно пропису §§ 480—484 гр.п.п. па како поднети записник о вештачен.у не сачињава услове ни из тачке б. в. и г. § 40 з.з.к. то се он не може уопште примити као земљишнокњижно потребан за дозволу тражене укњижбе". По ревизијском рекурсу тужиоца, Касациони суд у Београду закључком својим од 31 децембра 1935 год. Рек. 691/2, потврдио је закључак Окружног суда, са разлога: „Рекурант у свом рекурсу побија у целини закључак рекурсног суда и предлаже да се исти поништи са свима последицама предвиђеним зак. о земљ. књ. с тим да је тужени Бркић дужан накнадити тужитељу плаћену таксу и причињене трошкове. Наводи да је рекурсни суд погрешио што је уважио рекурс туженика и преиначио одлуку Среског суда за град Београд, која је била потпуно правилна ћ на закону основана. Даље тврди да су исправе по којима је тужитељ тражио укњижбу баш оне из § 104 т. 4 зак. о земљ. књ., па је према томе Срески суд на основу истих правилно дозволио укњижбу заложног права на имање туженика, јер и извршна пресуда Тргов. ;уда и вештачење надлежне извршне власти из раније имају потпуно захтевани облик, да је тиме задовољен и § 263 з.о.з.к. Оцењујући предње наводе, као и остале разлоге са којих рекурант тражи поништај закљуика рекурсног суда Касациони суд је нашао да је побијани закључак сасвим правилан и на закону основан, а са разлога изнетих у образложењу истог." Оцена доказа главних чињеиица ствар је пресудног суда, која је у нераздвојној веги са слободшм судијским уверењем, и иста не може бати предмет ма којег ревизијског разлога из § 597 гра1\ иост. (Пресуда 11 већа Касационог суда у Београду од 4 новембра 1935 год. Рев. 966). У правној ствари П. И. Т. противу Д М. због дуга, Срески суд у Пожаревцу пресудом својом од 9 фебруара 1935 год. П. 527/31, осудио је тужене на нлаћање спорног дуга, са разлога: „Тужиља је молила да суд обвеже тужену на плаћање 995 дин. са 6% кам. од 19-У-1934 на име остатка дуга за купљеиу, преузету и наплаћену робу. Тужена је молила да суд тужиљу са тужбом одбије јер дугове у прикљученом изводу није учинила она, већ И. Д.. навела је да је тужиља извршила фалсификат на тај начин што је испред имена Д, додала слово „Д* те се тако сад Д. појављује као дужник. Навела је затим да су рачуни у суми од 492.50, 2198.50 и 1660 већ једном плаћени и да се сада тражи поновна наплата; навео је затим да је Д. И. дао покриће од 3 менице, 31.-XI 1932. по ЗОСО дин. а 31.-11-1933. са 3500 дин.