Бранич

200

.БРАНИЧ'

предоснову. У §-у 3 чл. 62 пољског закона предвиђа се случај да странка, која се обвезала да у будућности закљући један одређени уговор, то одбије. Тада, каже пољски закон, може суд, по захтеву друге странке, ако су ипак испуњени услови за ваљаност дотичног уговора, а специјално услови форме, одредити обвезаној странци рок да испуни своју обавезу, па ако до закључења уговора у том року не дође, онда правноснажна пресуда вреди као закључење уговора. 1 ) Тако би се имало поступити и по нашем грађ. законику и по предоснови (§ 923). 2 ) Право да се тражи закључење обећанога уговора застарева по пољском законику (чл. 62. § 5) за годину дана, рачунајући од дана када је овај уговор имао бити закључен. Тако је и по предоснови (§ 923). За наш грађански законик мислимо да би се по аналогији имао применити § 937. III. Пољски закон у § 1 чл. 63 прописује да је онај који у циљу да закључи који уговор учини другој странци изјаву, одређујући битне састојке дотичног уговора — понуда, оферт — и утврди рок, у току којега ће чекати на одговор, везан својом понудом све док не протече утврђени рок. Тако се има узети и по нашем грађанском законику, јер то одговара вољи понуђача (§ 13) и природи ствари, а тако и по предоснови — § 848 „...пре протека рока за прихват (пријем понуде) понуда се не може повући..." Кад никакав рок за пријем понуде није одређен, пољски закон (§ 2 чл. 63) чини ову разлику: а) да је понуда учињена једној од уговарајућих странака у њеном ирисуству или телефоном директно или ма којим другим средством телекомуникације (безжичном телефонијом и др.), — онда понуда престаје да везује понудиоца ако она није одмах примљена; б) да је понуда учињена ма којим другим средством (ван оних под а) — онда она престаје да везује понудиоца чим протече рок, у којем је овај могао, нормално, примити одговор послат без неоправданог закашњења. У нашем грађ. законику за случајеве горе под а) и б) нема изречнога законскога прописа. Из нашег законика изостављенје § 862 аустријског грађ. законика, који је наређивао: „Ако ради пријема обећања никакав рок није остављен, онда се усмено обећање мора примити без одлагања. Код писменог гледа се да ли

Ј ) Тужилац дакле који је тражио безуспешно од сауговорача да са њиме закључи уговор, о којем су се били споразумели да се има закључити, тужиће сауговорача свога суду са тражењем да суд пресуди да је туженик дужан закључити тај уговор. Кад пресуда постане правноснажном и туженик у остављеном року не закључи уговор, онда пресуда вреди као закључење уговора, сматра се дакле да је уговор закључен. 2 ) Ипак у југословенској предоснови има једно наређење које омогућује обвезаној странци да у будућности не закључи уговор, на чије се закључење обвезала, — у циљу да избегне вакључење уговора који јој може бити штетан. Тако се у § 923 предоснове каже: „Ако је углављено да ће се тек у будуће склопити уговор, то обвезује само онда, кад је одређено и време кад ће се склопити уговор, као и његове битне тачке, иако се околноста нису међушим тако иромениле да Јв шше осујећена сврха, изречно одређена или из околносши видљива, или да је једна странка изгубила иоверење у другу..." Тако и § 936 аустријског грађ. зак. Према томе за југословенску предоснову у оваквим случајевима вреди с1аизи1а геђиз зјс 8 (ап{Љи8. Да је тако у овом случају и по србијан, грађ. законику види Др. Д. Аранђеловић, ор. сИ. стр. 68.