Бранич

АНРИ-РОБЕР

261

женог због предаје Мобежа, одбрана алзаских новинара — аутономиста, дали су прилику, уз многе друге, да се Анри-Робер поново афирмира као ненадмашан у одбрани и успеху. Тајна одбрана Анри-Робера била је у томе, што је он схватио, да је време сарказма чувеног де Ше д' Ест-Анж-а, узбудљиве патетике Берије-а оца и сина и емоције ненадмашног Лашо-а, време дакле говорничког романтизма, ирошло. На место намештене реторике, великих говорничких замаха, декламација и апострофирања, живот је наметао краткоћу и меру. Уметност Анри-Робера била је снажна реакција на романтизам на заходу. Он је знао у неколико речи да пресече противника и да га савладаи обори као метком погођеног. Знао је кад треба да интервенише, кога да разголити, коме шта да каже, и то све кратко, отсечно, борбено. Одбрана му је увек имала тачно одређен циљ, коме је журио без предаха, без инцидента, изабравши два или три основна момента узета на самом претресу, који су га водили успеху. Генерал Фуркије био је ослобођен после одбране која није дуже трајала од једног сата. Знао је да одвоји главно од споредног и да удаљи лажни патос и намештене сузе из судске сале за поротна суђења где је увек смртна казна била у ваздуху. Умео је својом вишом културом и својим талентом да изазове сажаљење поротника за своје брањенике и да им спасе главе. Одбране су му биле ванредно живе. Имао се утисак да их Анри-Робер импровизира одмах ту, на претресу, после живо одиграног процеса. Ништа га није плашило, ништа га није збуњивало. Владао је савршено собом. У најтежим тренутцима кад је изгледало све изгубљено, умео је се снаћи у толикој мери, да је се за њега могло рећи, после постигнутих сензационалних успеха, попут чувене речи Лашо-а: „Одбрана, то сам ја". Никако није хтео за живота да сакупи и објави своје одбране. Сматрао је да не треба да живи оно што је намењено забораву. Одбране живе и умиру са процесима. Једнога дана рекао је за адвокате: „Ми смо уметници који играју само на генералним пробама". Име Анри-Робера неће бити заборављено. Његова ће реч још увек звонити кроз многобројне палате правде у Француској где је проносио славу речи. Млађе генерације по предањима знаће да је постојао један велики правник, који је Богом дани говорнички таленат искористио у томе смислу, што је судском говорништву дао нов ток. У одбрану је унео свакидашњи живот, онако као што је процес део свакидашњег живота. Анри-Робер биће још дуго говорник-модел. И ако неће никад више проговорити, његова горостасна фигура и неодол^ива реч знаће да одржи судско говорништво на терену стварности и живота. Више се нећемо враћати помантизму. У томе је заслуга овог великог Француза, најсла ■•• Ј ег судског беседника, адвоката Анри-Робера.*)

*) В. 1,е Тетрз од 13. маја 1936. год. чланак под насловом: Мог( (1и ћгНопшег Непп-Кођег(, од г. С. Кампинши адвоката и Јоигпа1 <3е5 ВеђзЈз од 13. маја 1936. год. чланак под насловом: ћа(опшег Непп-Коћег1 од г. МоРиеа Гареона адвоката.