Бранич

262

„б р а н и ч"

Нпкола М. Радовић, адвокат — Београд. узабрањено примање ш његове оравне ооследице с обзиром на пропис § 882. грађ. зак. Тешка привредна криза, која је за неколико последњих година унела пустош у све друштвене редове, није оставила без последица и ситно чиновништво, слабо плаћено радништво као и мало сеоско газдинство. Њихови приходи мали и недовољни да задовоље и најосновније потребе живота натерали су многе на стварање разноврсних дуговинских обавеза. У самом моменту задужења није се дубље размишљало о могућности исплате дуга када обавеза буде доспела за исплату. Ово ваљда због тога што је потреба за тражењем кредита услед своје неопходности искључивала сваку помисао о последицама задужења. Данас је готово постало правило да иза једне обавезе дође друга, за овом трећа, па понекад и четврта. Дакле настаје читав један низ тих обавеза, које се једна за другу повежу тако да дужник економски слаб да све те обавезе ликвидира једну по једну пусти и увиђајући своју немоћ потпуно дигне руке од њих и препусти ствар суду. Чим дође до интервенције суда несумњиво је да се ствар врло неповољно развија по дужника. Ту интервенцију редовно прати поред тужбе и средство обезбеђења: забрана. Путем забране врше се и обуставе једног дела месечних принадлежности (плате, пензије) дужника као и осталих разноврсних примања. Није редак случај да обустављени износи по забрани чекају годинама било да се исплате повериоцу било да се врате дужнику, ако он тражбину исплати на који други начин. Када поверилац своје потраживање наплаћује из узабрањеног примања увек се појављује разлика између обустављеног износа по забрани и стварно постојећег дуга. Та разлика је у толико већа у колико је обустава узабрањеног примања раније извршена и у колико дуже чека на исплату. Многи дужници не предузимају ништа са своје стране, да поверилац подигне што пре обустављене износе у циљу наплате свога потраживања. Ово стога што верују да је њихова обавеза на плаћање престала онога момента када је извршена обустава у висини износа обезбеђене тражбине, без обзира на то што поверилац није подигао узабрањени износ и своју тражбину наплатио. Дужнику никако не иде у главу да узабрањено примање служи само за обезбеду — сигурност повериочеве тражбине, и да се наплата исте може тражити и из друге имовике дужника, не ограничавајући се на то узабрањено примање. Нису нимало ретки случајеви у пракси да дужник одбија било исплату целокупне тражбине, када се реализација ове тражи из друге имовине, а не из узабрањеног имања, било исплату разлике потраживања, која се појављује између износа узабрањеног примања и стварног дуга обрачунатог са свима припатцима према одлуци суда до дана пријема новца. Ови и овакви дужници врло су упорни у своме веровању да је њихова обавеза угашена онога момента када је по забрани извршена и последња обустава