Бранич

308

„Б Р АНИЧ'

док се не оконча кривична парница, те кад овако стоји нема потребе за подизање раније тужбе, тим пре што рокови иначе теку по окончању крив. поступка. У оваквом случају је кривичном пресудом утврђена одговорност учиниоца државног службеника, те се иста не мора утврђивати накнадно у грађанском спору. Код ових случајева може да буде расправљено грађанско питање у односу између извршиоца и трећег лица оштећеног са друге стране. Али се кривичном пресудом не може расправити питање одговорности државе за накнаду штете према трећем лицу. У овом случају мора се подићи тужба за накнаду штете из § 78 зак. о чин. Али ако је у кривичном спору државни чиновник осуђен да штету накнади трећем лицу, онда, шта ће бити са тужбом према државном службенику, да ли је према њему ова ствар пресуђена и да ли се онда може подићи оваква тужба једино противу државе. Циљ институције ове тужбе је, да штету у првом реду накнади државни чиновник, па тек онда држава, те је разумљиво што се тражи да тужба мора бити управљена противу службеника и државе. Потребно је дакле утврдити у првом релу једино одговорност .службеника за накнаду штете и величину исте, па тек по томе долази и држава да се и на њу пребаци само ова обавеза на накнаду. Отуда, када је кривичном пресудом већ утврђена одговорност за накнаду штете од стране државног службеника као и величина ове, отпада потреба накнадног утврђивања исте, те је појмљиво да у оваквом случају треба дозволити и тужбу једино противу државе, јер у грађанском спору има само да се конституише и према држави њена солидарна обавеза према трећем лицу, а нема потребе да се утврђује ни њена одговорност нити, пак величина штете, што је све већ утврђено кривичном пресудом, а она супсидијерно одговара само једино пак у погледу своје обавезе на накнаду штете.

Закон тражи да штета мора бити стварно учињена и да мора произлазити као последица незаконитог и неправилног поступка или као посдедица кривичне радње извршиоца. Утврђујући одговорност државног службеника за причињену штету, оштећено лице је дужно доказати, да је штета настала као непосредна или посредна последица радње или нерадње учиниоца. Поставља се питање каква треба, да је ова радња или нерадња, да ли треба, да је против-правна. Морамо се ипак послужити као допуном грађанским правом. Додуше у нашем се грађанском законику о томе ништа не каже, али се са обзиром на изворник аустр. грађански законик има узети, да она има бити против-правна и то објективно против-правна. Несумњиво да се учиниоцу, да би оштећени стекао право на накнаду штете, мора тај његов поступак уписати у кривицу. У § 78 зак. о чинов. не говори се за какву ће кривицу одговарати државни службеник. Послужићемо се прописом једнога специјалнога закона, који: