Бранич

ТУЖБА ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ итд.

309

баш говори, какав степен кривице треба да буде, па да та врста чиновника одговара за накнаду штете. Реч је о § 25 зак. о судијама. У одељку 4 истог прописа судија одговара само за штету причињену злом намером или крајњим нехатом. Питање је, какав степен кривице треба да буде код обичног државног службеника па да одговара за накнаду штете. Стојећи на гледишту, да пошто накнада штете спада у приватно правне захтеве, то се за решење овога питања имамо послужити односном материјом приватног права. Г. професор Аранђеловићу својој расправи О одговорности за накнаду штете на страни § 19 каже: врста или степен кривице од утицаја је на обим накнаде штете. Значи постоји одговорност за накнаду штете код свих степена кривице, па дакле и за обичан нехат. Овакво се становиште у погледу других службеника мора заузети, јер је закон о судијама специјалан закон, па и пропис § 25 изузетан пропис с обзиром на § 78 зак. о чиновницима, који има општи карактер. Не знамо мотиве и побуде, зашто је закон учинио одступање у погледу судија. Вероватно због и сувише деликатне и тешке службе, коју судије врше. Налазимо, да је ово питање степена кривице државних службеника с обзиром, да су они органи власти и да је њихов положај према држави специјалан требао законодавац, да специјално ближе и јасније определи, а не да дођу једико у питање принципи, који се примењују на обичне накнаде штете причињене од стране других лица, који нису државни службеници. Говорећи о овоме мислио сам ка многе случајне омашке или боље рећи грешке администрације чииовника у вршењу своје службе, које је кадкад тешко одвојити од обичног нехата и за које би по моме мишљењу требала да их сноси сама држава. Додуше у § 78 зак. о држав. чиновн. каже се да држава може примити пуну одговорност за накнаду штете и службеника ослободити одговорности за накнаду штете, ако се утврди, да је причињена штета последица претеране ревности у служби. Ово мало објашњење унето само у једном правцу недовољно је. Оно што је најважније у односу на кривицу учиниочеву остало је непотпуно. Овде ћемо изнети још једну тешкоћу, која се односи на проналазак самог учиниоца и утврђивање његове одговорности. У пракси се дешавају чести случајеви да је тешко пронаћи правог учиниоца а штета постоји, те овлашћена лица подижу неправилно тужбу противу оних који нису проузроковали ову штету и док пронађу правог учиниоца изгубе рок за подизање тужбе. Позната је ствар да је државна администрација кадкад сувише спора и гломазна, нарочито ако су у решавању извесне ствари учествовали више разних чиновника и.у разно време. У оваквим случајевима тешко је пронаћи ко је извршилац и до кога стварно има кривице. Или, ако има неке кривице, онда је с обзиром на радње разних чиновника боље урачунати у грешке администрације него у неку кривицу одређеног чиновника. Несумњиво да би ово требало да буде јасно утврђен и одређен изузеттк а не неко правило. Овакве грешке администрације где се ипак стварно наноси штета трећим лицима требало би да