Бранич

310

,Б Р А Н И Ч"

прими сама држава и то услед тешкоће утврђивања кривице одређеног чиновника, да се не би десио случај да заинтересована лица претрпе какву неправичну штету. У осталом ово захтева и углед државе као целине. * * * По ставу § 78 не тражи се нарочита дозвола за подизање тужбе. Код нас је усвојен систем слободне тужбе а не систем превентивне дозволе. * * * Једно од најважнијих питања, које треба да се реши, то је каква је правна природа обвезе државе у погледу њене одговорности на накнаду штете. Из петог става овог законског прописа произилази, да службеник одговара непосредно за штету, док тако не стоји ствар са самом државом. У овом се ставу каже, да ће држава досуђену штету платити само онда, ако се иста не може наплатити од службеника. Знамо да се једном пресудом осуђује и држава и службеник на накнаду штете кад сам закон тражи да се подигне једна тужба. Зауставићемо се на изразу ,,досуђена штета" да тако објаснимо каква је правна природа ове обавезе. Значи, кад се каже досуђена штета, диспозитивом пресуде морају бити осуђени на плаћање како државни службеник, тако и држава. Дакле, кад дође до наплате штете, онда се она прво наплаћује од државног службеника, па тек ако он не може да плати, наплаћује се од државе. Отуда, да би се штета од државе наплатила, мора она бити осуђена на плаћање целог износа. Обе стране не могу се осудити на цео износ ако обавеза није солидарна. Сам израз досуђена штета упућује на то, јер се само тако може схватити овај израз досуђена штета, кад се већ зна, да се тужба мора подићи противу државе и државног службеника. Само је ова солидарност специјалне врсте, нека супсидијарна солидарност, о којој се има водити рачуна при извршењу пресуде, тако, да кад се утврди немогућност наплате од државног службеника, онда долази на ред држава. Али ми знамо, да се код обичног јемства мора прво тужити главни дужник и он осудити на плаћање, па потом утврдити немогућност наплате од главног дужника и тек онда долази тужба против јемца. Овде се напротив даје могућност једне тужбе према државном чиновнику и држави. И Г. Гојко Никетић у своме коментару чиновничког закона налази, да је ова обавеза солидарна. Може се допунити па правилније рећи супсидијерно-солидарна, у погледу државе и то приликом извршења пресуде. * * * Поменућемо још један услов, који је потребан, па да ова тужба буде предата као уредна, а то је постојање оштећеног лица. Закон о чиновницима употребљава израз треће лице, а устав израз грађанин. Налазимо, да је овај термин из устава незгодан и нетачан, па да је ипак правилнији израз треће лице с тим додатком, да се као оштећеник може појавити свако физичко и правно лице било из приватног било из јавног права.