Бранич

296

„Б Р А Н И Ч"

ште, све се више множе; прошло је оно време када су се према упоређењу старога 1^оубе1-а — људи обавезивали речима тако исто чврсто као што се волови везују за рогове; гчпси/игп јип$ престаје да буде ланац; често законодавац, далеко од тога, као некада, да интервенише ради осигурања, поштовања уговора, сада долази упомоћ дужнику да му дозволи, и могли бисмо чак рећи, да га потстрекне да не плаћа своје дугове: данас уговор иде својој пропасти или у најмању руку скреће на споредну стазу где ће дужник сачекати развој догађаја, међутим поверилац ће бити лишен свога права или ће се морати задовољити. са одложном и делимичном отплатом. Баш на ову методу ослабљивања обавезности уговора односи се закон РаШо! од 21 јануара 1918 г., а особито најновије законодавство о закупима; закони који су следовали почев од 9 марта 1918 г. па до закона од 30 јуна и од 12 и 13 јула 1933г., су исто тако антиуговорни закони, као и закон од 15 јула 1933 г. о регулисању удела у трговачким радњама; а теорија непредвидљивости, која је одбачена од судске јуриспруденције,. али усвојена од Државног савета, задаје исту бригу; и ту има исто тако напада, у виду мораторијума или под бојом ревизија, против обавезне снаге уговора, који су изједначени, илитек што нису изједначени са парчетом хартије: некада се знало да се човек обогаћује плаћајући своје дугове; данас пак човек се обогаћује сигурније и боље ако их не плаћа уопште. А међутим, обавезна снага уговора чини темељ друштвеног живота; сматрало се од увек да је поштовање дате речи један од основних принципа који су, произашли из природног права ушли у сва законодавства: „Обавеза која произлази из сваког уговора, каже Г^аготћЈеге, претходи грађанском закону. Законодавац је нашао ову обавезу већ готову и није имао ништа друго до да регулише детаље њеног извршења и начин утуживања Сваки уговор добија своју прву санкцију у свести, као што своју снагу црпе из воље уговарача." Принудна снага уговора је један од оних „неопходних односа који произилази из саме природе ствари"; ако се ова принудна моћ ослаби, само право губи од свога ауторитета; ако пак те принудне моћи нестане и права са њоме нестаће. Живот у заједници претпоставља извесно узајамно поверење; према класичној формули и према терминологији тако изразитој, поверилац је веровао и имао поуздање у свога дужника; ако ово поуздање може бити изиграно, било то и по закону, онда је свршено са правном сигурношћу, онда је свршено и са правом, које не испуњава свој главни задатак: ко ће да пристане да ступи у једну непоуздану везу која може бити раскинута или измењена данас или сутра помоћу законодавне свемоћи? Додуше, истина је, да су се државне власти увек мешале у контрактуалне односе; али оне су то чиниле дискретно, а особито је ово била дужност судије; он је био тај који је био позван да дужнику одложи испуњене обавезе; и он је то чиниокао такав, инспиришући се за то из саме саизе уговора, а нарочито из моралности самога дужника.