Бранич

382

„Б Р А Н И Ч*

шем праву, па је се осврнуо на унутрашње одлике овог тестамента: способност за тестирање, форму, врсте, садржину и правно дејство, најзад на престанак важности оваквог тестамента. Заједнички тестаменти могу се сачинити само међу супружницима способним за прављење тестамента у опште, лично, једним актом, у форми који важи за тестаменте. Писац излаже разне варијетете са којима се можемо срести при саставу заједничких тестамената. Правно дејство ових тестамената је врло интересантно: сваки супружник располаже са својом имовином. Г. ЈовичиЋ разлаже ситуације створене узајамним наслеђивањем и заједнички остављених легата. Законски део деце не може се окрњити зајелничким тестаментом. Заједнички тестаменти могу се „опозвати једностраним актом свакога супруга у погледу његове наредбе и то у свако доба." То је разлика између заједничких тестамената и уговора о заједничком нарлеђивању, Опозивање се може учинити заједнички или појединачно. Права на опозивање заједничког тестамента супрузи се не могу одрећи. Због компликованости саме институције и многобројних проблема које истиче, г. Јовичић је против заједничких тестамената. При изради ове студије писац је се послужио обилном нашом и страномаустриском, немачком и француском литературом, као што је приказао и неколико случајева из праксе. Приказујући овај рад г. Јовичика сматрамо за потребно да нагласимо да и ова студија садржи све раније квалитете пишчеве: концизност, јасност, документованост, савесност. Закључци су основани на правној логици створеној дј гим размишљањима. Михаило М. ЖиванчевиЋ: Федерали.зам и унитаризам. Београд 1936. год. стр. 179. Издање пишчево. Федерализам и унитаризам два су појма око којих су прикупљени наши грађани у жељи да нашој држави пруже оно уређење које одговара њеним потребама и схватању већине грађана. Уз чист појам федерализма и унитаризма, развија се и неки средњи, прелазни систем, близак самоуправама, децентрализму или деконцентрацији, који жели да измири ова два опречна појма, тако, да је данас могућно, и са добрим аргументима, бранити свако мишљење под једним само условом: да то мишљење прихвати и народ, када о уређењу државе и ако буде консултован. Јер, појмови су веома опречни, схватања различита. а то највише услед тога, што се проблем не поставља отворено и слободно. Да ли федерација или савезна држава са етнографским или географским границама или унитаризам са широким самоуправама, децентрацијом или деконцентрацијом власти? Г. Живанчевић је се потрудио да јасно изложи схватања науке и праксе по ова два опречна појма. Унео је више светлости и ако се није уздигао потпуно изнад свога привржништва унитаризму. Проблем поставља елементарно, широко, за најшире масе, у главном по угледу на стране типове конфедерације 'или федерације, дискутујући о њима по старим утврђеним методама у науци од њихових противника. Из дела г. Живанчевића види се да конфедерација или федерација, дакле сложена држава, имају многе недостатке, док унитаризам има многа преимућства над њима. То се види из излагања пишчевих која престављају неку врсту дискусије, критике сложене државе. Као научни рад г. Живанчевића књига претставља несумњив прилог објашњењу горња два појма, уз ограду његове привржености унитаризму, која се осећа кроз цело дело. Али, она не може расветлити и објаснити проблем федерације или унитаризма како се код нас поставља. Јер, г. Живанчевић је избегао да у томе погледу пружи своје закључке, пошто му је циљ био више да се шире масе упознају са појмовима федерализма и унитаризма, него да га виде примењеног у својој држави. С тога је његов рад само половина онога што би се по постављеном питању могло рећи, јер нас не интересује како сложена држава функционише у иностранству, већ како би код нас функционисала, ако би је увели. Писањем о федерализму и унитаризму убрзава се решење нашег унутрашњег уређења. Ми не можемо а рпоп бити за овај или за онај систем владавине зато што нам се допада или што смо под њим живели, већ проблем морамо дубље поставити и запитати се: шта је народна потреба, пошто наравно у