Бранич

ДЕМОКРАТИЈА И САВРЕМЕНО ПРИВАТНО ПРАВО 403-

рали у једноме недемократском, аристократском и ауторитативном режиму. Кад је, по речима Бонапарте, био завршен револуционарни роман, кодификација је остварена прикупљањем обичаја.. судских одлука, црквених прописа и краљевских ордонанса, тако да ће и Порталис, један од главних редактора Законика изјавити да то право и није ново. За идеолошке темеље овоме законодавству послужили су уосталом принципи индивидуалистичког римског приватног права, који су само још били потенцирани либералним идејама слободе, једнакости и браства прокламованим Великом револуцијом. И на фасади те иако од прилично шареног материала сазидане, али зато ипак јединствене грађевине, врло јасно ће се оцртавати безбројне измене и преправке већег или мањегзначаја које је на њој извело демократско друштво 19 и 20 века. Правници су те измене верно нотирали, свакако,и критиковали техничке недостатке новога права. Али су, констатује Рипер, они занемарили утицај политичке власти на његову унутрашњу изградњу. Они се нису усудили да отворено кажу који је политички интерес диктовао један нов закон. По својој струци ван политике, они су се ограничили на студију безазлене технике, студију другостепеног значаја, а оставили су дотле да други, много мање позвани стварају право. И Рипер жустро пребацује ову пасивност професорима права, судијама и адвокатима. Није мање оштра ни његова критика парламентарног законодавног рада: парламенти и кад траже помоћ стручњака чине то изузетно, и то једино кад су у питању политички безначајна техничка правила; чим је по среди закон који својом садржином интересује масу гласача, правнике више нико не пита. Да је овако донето право по својој форми лошије од класичног није нова ствар, нити је то први протест који у Француској подижу правници у име своје науке против техничких незграпности демократског и парламентарног законодавца (в. нашу белешку у Архиву од фебруара 1935). Изучавање материалних одредаба приватног права под политичким углом искључиво велика је и корисна новина међутим. Јер Рипер је себи за главни циљ у овој књизи поставио да обележи утицај који је демократија као политички фактор вршила на садржину француског приватног права. Том приликом он се неће показати као велики пријатељ демократије. Он ће констатовати да је демократско право инфериорно праву ранијег режима не само технички, него и поунутрашњим квалитетима. Са нерасположењем које ће често прелазити у горчину и срдитост чак, он ће бележити напуштање класичних принципа старога права од стране новог законодавца и у више махова ће нам, не без меланхолије, обраћати пажњу како демократски налет сваког тренутка одбија и односи по један комад великог законодавног дела прошлости. Демократско друштво је оно у којем народ врши суверену власт, рекао је Монтескје. Демократско приватнс право створено је, према томе, вољом онихкојима треба да управља. У тој чињеници види Рипер најважнију одлику демократског права и основни извор његових слабости. У политичком систему у коме