Бранич

404

„Б Р А Н И Ч*

■ број ствара закон, управљачи ће зависити од поданика и биће принуђени да повлађују захтевима масе ако желе да се одрже на власти. На томе факту и почива право победничке демократије. Класични принципи приватног права остављени су на милост и немилост политичким и, што је још горе, изборним интересима парламентараца, тако да често само спорост законодавног поступка спасава традицију; али је пракса законодавних овлашћења која се у последње време дају влади и ту кочницу одбацила. Сад државна законодавна машина, покретана општим правом гласа, ради несметано и пуном паром, дајући демократској Француској једну масу нових технички слабих и нескладних закона, у којој се она све теже сналази. Таква демократија, пошто је дограбила власт у своје руке, тражи ново право, прва је општа констатација Риперова. Док су се генерације дивиле без резерве Наполеоновом Законику, данашњи нараштај га све жешће критикује. Савременици су у Сос1е сш1-у гледали оваплоћење идеја Велике револуције и њихово практично спровођење у живот. Град и село, трговина и индустрија, који су се богатили — и чији се глас само и могао чути — били су сасвим задовољни овим слободњачким, световним и егалитарним законодавством које је довољно штитило и њихова стечена права и обезбеђивало их од враћања мрских и укинутих установа. Ако су се политички режими и смењивали (Конзулат Царство, Ресторација, Друга Република, Друго Царство, Трећа Република), социална доктрина, либерализам, остала је иста. Последњих година међутим оштра критика све чешће замењује стогодишње дивљење. Радничко питање прво указује на слабости овога буржоаског законика. Њему се пребацује да је антидемократски и да више штити стечено богаство него рад који га ствара. Оптужују га да је он много више закон сопственика, поверилаца и газда, него закон радника, дужника и сиромаха. Демократија, осем тога, верује, по Риперу, у непрекидан напредак људског друштва и везује га за материалну цивилизацију. Отуда је демократија нужно динамична сила, и пошто њен идеал никад не може бити потпуно остварен, она хоће стално да осваја, за разлику од аристократије која има да чува и брани. Тиме Рипер тумачи сталну тежњу демократског права да реформише традиционално и, с друге стране, његову особину да се стално мења. Последица свега овога је невероватно умножавање текстова и оно преставља другу одлику демократског права. Трећа општа карактеристика би била неспособност његова за реформе великог даха које захтевају дугу припрему и консеквентно планско извођење. Парламенти су се показали неспособни за доношење великих закона; њима подједнако недостају и велике мисли и широки гестови. Још једна особина демократског права је непрестано повлачење општег правила пред специалним: велики општи правни принципи скоро се не виде од мноштва ситних специалних закона који су их преплавили и у пракси им скоро одузели сваки значај. Судећи по оваквим његовим одликама демократско право као да је демантовало Револуцију. У другоме једном правцу