Бранич

ДЕМОКРАТИЈА И САВРЕМЕНО ПРИВАТНО ПРАВО 405

међутим оно показује тежњу да се врати прошлости, тј. извесним тековинама Револуције према којима Бонапарта нијебио најбоље расположен и које зато нису у Законику дошле до пуног израза. Натраг ка принципима Револуције, вратимо се начелима световности, једнакости и слободе у приватном праву! — био би један од поклича демократске Француске. Стална борба против клерикализма је заиста први принцип који је модерна демократија примила у наслеђе од Револуције. Слобода савести, једна од њених најдрагоценијих тековина, а заједно с овим и истинска слобода мисли и делања, остале бц илузорне, сматра демократија, кад се има у виду огроман утицај који Црква, особито католичка, врши на своје верне. Исповедање вере и вршење обреда морају остати изван сфере права и чисто лична ствар појединаца. Тако се брак лаицизира и сматра за обичан грађански уговор. Нарочито ће развод брака бити тесно везан за политику: Монархија ће укидати установу разводз, а Република ће га стално васпостављати и упоредо с тим тежити укинућу раставе од стола и постеље. Евиденцију рођења, венчања и смрти узимају на себе државни органи. Световна демократија неће више брак сматрати ни за једини извор филијације и биваће све попустљивија према слободним везама и све блажа према њиховим плодовима. Из црквених руку држава ће узети на себе школовање подмлатка и васпитање које она даје носиће чисто световно обележје. Исто тако ни погреб се не мора вршити по црквеном обреду. Јуриспруденција оглашава за неважећи уговор којим будући родитељи одређују вероисповест у којој ће се деца одгајивати. И милосрђе чак мора носити лаички карактер: помоћ сиромасима не може се делити преко црквених установа или људи. Љубав за једнакошћу је друга заједничка страст Револуције и демократије, у толико пре што је она и нужна претпоставка за остварење правде и што је хришћанска врлина. У томе реду идеја, демократија ће, кроз нове законе или , кроз правосуђе, укидати преимућства по рођењу, онемогућити успостављање извесних права која потсећују на феудална, у области наслеђа увек ће заступати једнакост, радиће неуморно на поправци положаја ванбрачне деце и еманциповању удате жене, особито оне која самостално привређује; али у овоме последњем неће отићи до краја и пословна неспособност удате жене ће се до данас задржати. Али ће зато демократија у примени идеје једнакости отићи у једноме другом правцу још даље од Револуције. Она ће брисати разлике које постоје међ појединцима услед поседовања добара, јер ће увидети да прокламована једнакост рођења не уклања сама собом све социјалне неједнакости међу људима. Зато ће она особито поправити положај послуге, кирајџија и радника и уопште свих социјално слабијих. Она ће најзад стићи и до последње тачке кад увиди да остаје и даље на снази најважнија привилегија по рођењу, привилегија богатства која проистиче из установе наслеђа. У томе факту који је дубоко осетила, али који се неће усудити да до краја уништи, демократија ће наћи моралног оправдања да фактички слабије фаворизира на рачуи социјално јачих, и да тако, само привидно, отступи од начела једнакости.