Бранич

406 »Б Р А Н И Ч"

Слобода је у смислу традиција Велике револуције значила пре свега личну независност, дакле до краја спроведен индивидуализам. У демократском праву она ће се нарочито изразити као непријатељство према учешћу државне власти у односима појединаца и непредусретљивост према родитељској и мужевљој власти. Демократија сматра да што већу област активности треба препустити личној иницијативи, било у личном, породичном или имовинском праву. Она не допушта чак ни да човек вољно ограничи своју слободу у свима правцима: уговором о раду нико се не може обавезати доживотно, наредба дародавца не везује обдаренога кад му налаже да се ода извесном позиву, да станује у одређеном месту, да се не жени итд. Таква обвезивања би била противна личној слободи, сматра демократија, а слобода личности је за њу принцип јавног поретка. У таквим либералним идејама треба вероватно тражити и један од пресудних разлога за француски систем преноса својине: сама сагласност воља слободно ствара облигацију и преноси својину. На учешће власти у циљу давања форме изјавама воље или ради публиковања права на непокретностима нерадо се гледа; за конституисање права то учешће није неопходно. И удруживање, стварање акционарских и других друштава, врши се без дозволе власти. Појачан интервенционизам новијег времена, иако се то на први поглед чини контрадикторно, само је даље логичко извођењеиндивидуалистичке идеје слободе, пошто апстрактну слободу — као малочас апстрактну једнакост — замењује конкретним ослобођењем оних друштвених редова чија је слобода окрњена фактичким социалним околностима. Демократска држава ће, другим речима, кроз интервенционизам бранити слободу малих и слабих. Она ће на пример положај дужиика чинити све повољнији на рачун поверилаца: укинуће телесну принуду, ублажаваће последице стечаја, прошириваће круг добара изузетих од извршних мера, фаворизираће друштва с ограниченом одговорношћу, отежаће извршни поступак, ублажиће последице доспелих рокова, уводиће мораториуме, смањиваће чак вредност новцу и на крају ће редуцирати и сам износ дуга. Демократија показује исте наклоности и према осталим „малим" члановима друштва: пружа све јачу заштиту деци, женама, заведеној девојци, сиромасима и болеснима, жртвама несрећних случајева и катастрофа. Не остаје равнодушна ни према фактичној неједнакости сауговорача код формуларних уговора, посебно код уговора о раду, превозу, кирији, осигурању, зајму. Она, дакле, чини разлику између „малих" и „великих". И кад штити сопственике или закупце, она неће штитити све сопственике и све закупце, него само мале сопственике и мале закупце. Мали се штите само због њихове слабости и ни због које друге врлине, демократија не пита је ли њихова слабост удеса или порока. У томе је она и Библију превазишла (Моп гшбегађ15 ш шсНспх раирег1б), констатује Рипер, а само због тога што мали претстављају огромну политичку снагу у демократском режиму. Али се демократско право у својој тежњи за остварењем стварне једнакости и слободе неће задржати само на томе да