Бранич

ДЕМОКРАТИЈА И САВРЕМЕНО ПРИВАТНО ПРАВО

407

шомаже слабе, него ће још ступити и у отворену борбу против моћнихи богатих. Активности демократије у томе правцу посветио је Рипер четврту главу своје књиге. Демократија ову борбу води, по њему, на три фронта: она прво на разне начине ограничава права, затим проглашује релативност субјективних права и испољава, најзад, све јачу тежњу за социјализацијом имовине. Све су то мере којима се сужава домашај индивидуалних овлашћења. Почев од разних административних ограничења непокретне својине, која сваким даном бивају све многобројнија и увек у корист целине, па све до берзанских папира, суседског и ауторског права, законодавац ће пред општим интересом одузимати појединцима атрибуте њихових субјективних права. Она ће магнате лриватних права сматрати за непријатеље поретка, и чим се сувише издигну изнад просечнога, она ће им потсецати крила. Наравно, Рипер није најбоље расположен према овоме правном поретку кроз чије ће мреже мали увек проћи пре него велики. Код њега неће наићи на најлепши пријем ни стваралачко правосуђе ни теорија злоупотребе права, јер се ту демократија одрекла наслеђа из Револуције. Појам субјективног права значи слободу и надмоћ, дакле неједнакост. А пошто свако право тежи апсолутној примени, релативност права не значи ништа. Ако се хоће бити логичан, онда се, по Риперу, мора или признати апсолутност индивидуадног права или порећи и само његово постојање. Социјализација добара је само једна тачка демократског програма у борби против јаких. Насупрот револуционарној традицији која је приватну својину сматрала неопходним атрибутом личне слободе, демократија показује сталну тежњу за сужавањем својине у корист заједнице. Могућност експропријације нпр. стално ће се повећавати, јер ће се појам општег интереса проширивати на све већи број добара. Експлоатисање рудника, електричних енергија, чак ваздушног простора, у многоме ће изменити појам приватне својине, тако да ће она у демократском праву добити облик некога неодређеног стварног права које неће увек имати ни све квалитете узусфруктуса. Ни ауторско право, проналасци, патенти, жигови ие претстављају више својину пошто титулару права дају овлашћења само на привремено експлоатисање ствари. Али ће се демократска држава у овоме смислу нарочито окомити на право наслеђа, јер је оно и по своме пореклу и технички најповољнији објекат за социјализацију: подизањем наследних дажбина највећи део приватне имовине бива социализиран кроз три до четири генерације. То се постиже, ма да у мањој мери и приликом сваког преношења својине, која се стално крњи преносним таксама. Друштва с мешовитим капиталом, у којима заједно учествују држава и појединци, само су један, не најуспелији облик скривене социјализације. Исту сврху имају и монополи, који су, по Риперу, омиљена чеда демократије, зато што се кроз њих може политички утицати на масе. Особиту пажњу посветио је Рипер и новој економској организацији државе која је проузроковала декаденцију уговора. Слобода уговарања је за Наполеонов Законик логична последица личне слободе. Али ново доба тврди да та лична слобода