Бранич

408

„Б Р А Н И Ч"

опредељивања у пракси не постоји, да су слабији уговарачи плен моралне или економске принуде која се над њима врши, да њихов пристанак, дакле, није слободан него да је изнуђен од богатијих, окретнијих, срећнијих, или просто јачих. Отуда демократска држава изводи за себе право да интервенише у уговор и да одузима обавезну силу оваквим пристанцима. С друге стране, Законик је, заједно с раним либерализмом, веровао у хармонију индивидуалних интереса, да су појединци, дакле, искључиво позвани да одлучују о томе који је за њих најбољи начин производње, размене и поделе добара. Данас напротив, демократска држава на место хармоније интереса види борбу класа. Она увиђа да лична иницијатива није у стању да осигура опште корисну производњу и расподелу добара, и зато хоће да руководи економијом. Поред појма јавног поретка испуњеног првенствено политичким моментима, она формира и нарочити појам економског јавног поретка. Поред обавезне политичке, држава данас ствара и економски обавезну организацију. Уговор најзад претставља једну приватну консервативну силу, док демократско друштво осећа неодољиву потребу за есметаним прогресом и динамиком. Разумљиво је онда ако уговор у таквом друштву нема више онај ауторитет који је одликовао старо право. Али тој тежњи демократије да олабави уговор јуриспруденција неће, знамо, до краја изићи у сусрет и поред доста широке власти коју је судији у тој области оставио Законик: она ће се изразити против клаузуле гећиз згс §1ап1:Њиз и њеног королера теорије непредвидљивости, и неће указати нарочиту љубазност ни теорији злоупотребе права. Тада ће демократија у борби против уговора прибећи законодавцу. Овај ће ретроактивно ништити већ закључене уговоре и уопште смањивати њихову обавезну снагу било под видом правде, јавног интереса или друштвеног поретка. Демократски уговор се све мање заснива на сагласности воља, све више на ауторитету. На место слободног индивидуалистичког уговора, израза субјективног права ствара се социално дириговани уговор као израз објективног поретка. У место субјективног права настаје „правна ситуација" и она за странке не претставља више стечено право него само наду чије испуњење зависи од законодавца или судије. Мораториуми, продужење доспелих рокова, ослобођене једне стране од обавеза или просто принудна ревизија уговора код закупа, рада, зајма, осигурања, пружају довољно примера за потврду горњих идеја. Разлоге за интервенцију законодавац ће налазити у поремећеним економским односима, у пољопривредној и трговинској кризи, у несташици станова, у новчаној депресиацији итд. И одговорност за накнаду штете демократија више не заснива на кривици, као класично право, него на појму ризика. Том приликом Рипер умесно подвлачи да теорију објективне одговорности није проузроковала сама појава индустрије и машинизма како се то обично тврди, него првенствено демократска идеЈа. Заборавља се заиста да појаву машинизма и објективног ризика дели читав један век: машинизам узима маха почетком, а објек-