Бранич

ДЕМОКРАТИЈА И САВРЕМЕНО ПРИВАТК О ПРАВО

409

тизна одговорност тек крајем деветнаестог столећа. Политичка и демокрагска мисао је то да имућнија класа у експлоатацији својих добара ствара нове опасносги којима су изложене поглавито сиромашне класе. Да је ово тачно доказ Је и проширење идеје професионалног ризика ча све остале људе који раде за друге^ на раднике запослене у пољопривреди, у шумарству, у трговини^ у кући. Расподела одговорности за накнаду штете у демократском друштву јесте у ствари, подвлачи писац, један од начина на који се спроводи и остварује идеја социалног осигурања,, дакле у исто време и идеја солидарности. Тим поводом Рипер развија једну одличну, овога пута и социалну, анализу установе осигурања и задржава се на огромној улози коју та установа игра у савременом друштву. Оно осигурава данас своје чланове не само од туђих кривица и свакодневних редовних опасности, него их обезбеђује и од старости и од младости, од болести и телесних и душевних, од сиромаштва чак, од више силе и од слепог случаја. Вођена солидарношћу демократија не може остати равнодушна према начину расподеле штете и зато ће она распоређивати ризик исто онако као што распоређује и' добра. Рипер у томе истина неће видети велику егалитарну логику демократије, али ће зато нотирати негативне особине овога осигурања услед којег обезбеђени појединци развијају мању личну опрезност и напор него раније, и подвући ће потребу за већим бројем жртава ако се у овој области жели пробудити политички интерес законодавчев. Оптужиће најзад Рипер демократију и да је разбила јединство права и изневерила идеју Револуције о грађанској једнакости коју је био привео у дело Наполеонов Законик. Доносећи посебно право за сваку друштвену класу, сваку професи ју, сваку корпорацију,демократија ствара класно законодавство,у коме су радници као најмногобројнији увек повлашћен сталеж. А тежак положај радника почео једаузбуђује законодавца, примећује још једном Рипер, тек од тренутка кад су радници добили гласачке куглице. Док је Законик нпр. штитио скоро искључиво сопственике непокретних добара, демократско право доноси сва решења на терет формалних власника а у корист закупаца који стварно раде земљу, само зато, по Риперу. шго су ови многобројнији. Кад је у питању, међутим, сукоб интереса закупапа и радника, законодавчева благонаклоност прелази с првих на друге као политички моћније. А власт није довољно снажна да се одупре овоме распојасавању интереса и све дате олакшице падају, на крају крајева, на терет државног буџета. Присуствујемо, каже писац, сталној пљачки државне јавне касе ради задовољења поједнних професионалних интереса. И Држава уместо да се одупире овој појави сама све чешће тра*. 1 сарадњу професионалних организација. Корпорација узима I ; себе све већу улогу и замењује Државу, толико да се ттанас на; азимо V стадиуму распарчавања државне суверености. С друге стрз>'е модерна демократска права су строго национална и зато ужег домашаја, док је Законик носио печат универзалности те је захваљујући својим општим разумним принципима могао путем рецепција постати