Бранич

410

.БРАНИЧ"

скоро опште европско право, као неко ново шз §еп1шт. Општи правни принципи се напуштају и скоро не виде више под наслагама посебних демократских прописа. У пракси Со(1е сш1 се тако рећи и не примењује; његови чланови и кад се цитирају то бива скоро платонски, као што су некад навођени фрагменти Дигеста. Рипер ће на крају књиге лојално признати да се кроз све наведене демократске напоре провлачи и једна општа висока идеја, да грађанско законодавство треба, наиме, да исправи путем неједнаког поступања друштвене неједнакости. „Некад се говорило сопственик и закупац, поверилац и дужник, послодавац и радник.... Данас се гледа је ли сопственик мали или велики, колику кирију плаћа закупац, је ли ко од њих учествовао у рату или није, је ли жењен или је нежењен, има ли деце, је ли млад или стар, домаћи или странац. Је ли поверилац физичко или правно лице, је ли зајмодавац капиталиста или ситан акционар; је ли послодавац крупан или ситан или је занатлија; је ли радник поморски, рударски, пекарски итд". Али ће Рипер у овим разликовањима која теже све даље да оду видети и отсуство свести о општем добру и јавном интересу. И неће моћи да одоли срцу а да још једном не зажали за старим рационалним правним принципима, плоду дугогодишњег лаганог израђивања и традиције, под којима су се развијала грађанска друштва хришћанског Запада. Не одричући хуманост и правичност новоме праву, он ће замерити демократском режиму што се своди на политичку тиранију оних који престављају силу својим бројем. Правницима ће пребацити да су издали свој позив пошто су се одрекли да изврше духовни акт суђења над апсолутизмом демократске власти. Зато његове последње речи звоне као позив на узбуну омладини, коју опомиње да се не да завести свима новотаријама демократског права, да једнакост није увек правилна и да задовољење само материјалних интереса носи собом опасност на нашу хришћанску цивилизацију. (Свршиће се.)

Бор. А. Малојковић, адвокат — Београд. МОТРЕБА ДА СЕ МЕЂУНАРОДНИ СУКОБИ РЕША« ВАЈУ ЈЕДНИМ МЕЂУНАРОДНИМ ИРШДВСНММ ПРАВОМ, ЈЕДНИМ ЗА НЕЛО ЧОБЕЧАНСТВО. - ПОСТОЈАЊЕ ТОГА НРАВА. Имало би много тешкоће да се обележе права такозваног ,,слободног човека" у природи и друштву. Да ли се ту мисли на нека неограничена права његова? Која су та права? Пошто нема неограниченог права, то нема ни слободног човека. Најтачније је да је слободан човек само фикција. Он је увек ограничен: породицом, племеном, друштвом у опште, међународном заједницом. Када смо већ овде поменули фиктивне појмове, да напоменемо да у њима лежи велика опасност јер свака идеоло-