Бранич

ПОТРЕБА ДА СЕ МЕЂУНАРОДНИ СУКОБИ РЕШАВАЈУ И Т. Д. 411

гија која се не порађа из стварности црпе своју снагу и свој значај из себе саме, а то је већ вештачка и противприродна конструкција, која је одавно крштена именом рационализма. Чињеница је, која се сваким делом испољава све више до очевидности: да социјално осећање преставља једну тенденцију солидарности уперену на остварење оне нужности која захтева слободу као основу за свако мирно развијање живота и правно допуштене сфере активности. Овако схватање слободе јесте услов а и садржина појма једнакости. Овако схаватање слободе и једнакости нису више фикције правно-филозофске, него социјална потреба, за објективним правним регулисањем односа не само грађана, према властима него свих човечанских односа сузбијајући у исто време грубу силу и превласт јачих где долазе у сукоб необуздане анималне страсти и груба сила, које потчињавају елабије. Ток и развитак ове тенденције претставља дуг историјски процес кроз који је човечанство неминовно морало проћи. Мало исшорије: људи су, пре но што су образовали државу, живели у породицама, — то је почетак њиховог социјалног живота. Правила тога породничког живота чине један део права, колико приватног, толико јавног, узимајући за полазну тачку деобе овога примитивнога права сву ону множину, и сву ону разноликост породничних односа неопходних за један социјалан живот. Имало је тамо несумњиво права и дужности јавно-правног карактера (н. пр.: право и дужност да се поштује: живот, телесни интегритет сваког члана, и до извесног степена својина: колективна и приватна схваћена као социјална, установа и функција) у границама па и изван граница породице као што има такође права и дужности карактера чисто приватно-правног (н. пр. право и дужност да поштује оне прећутне уговоре у примитивним разменама, право дати на зајам, право тражити повраћај дуга и т. д. својина у техничком и вулгарном смислу), опет како у границама породице тако и изван граница. Многобројна права и дужности чланова породице, а и саме породице исто тако, односили су се на живот како у границама породице, такоиизван породице. Управо односиди су се на живот породични посматран као целина у односу на друге породице, или у односу према члановима сопствене породице, или у односу према члановима страних породица и обрнуто; али исто тако односили су се на живот појединаца који чине породицу у односу према појединцима исте породице или једне друге породице. Разноврсна правна правила која су морала нужно управљати унутрашњи живот ових група друштвених које су породице, чине једну врсту општег права у рудиментарном стању. Ту се већ налазимо пред организованим људским друштвом. Очевидно је дакле да је постојање организованог друштва и правна чињеница, а не само историјска. Рећи да је само историјска чињеница не значи објаснити нешго много у овом смислу, јер сви делови човечанства не пролазе истовремено кроз све фазе — има их и данас који • живе у породицама. Историја је дескрипција факата и узрочности, а право је сама суштина факата и узрочности. Историјски је цело човечанство живело по породицама пре своје садање организације, и прва клица једног међународног