Бранич

СУДСКА ПРАКСА

427

камен, пренела на тужиоца, који је тиме постао сопстваник уступљене тражбине у смислу §§ 867, 868 и 869 грађ. зак., из које спорни депозит проистиче. Првенствено право наплате државе за дужну порезу, било по старом закону о непосредном порезу (чл. 108) на целокупној имовини пореског дужника, било по новом закону који је сада у важности (чл, 146, 150 од II и 158 од II на непокретној имовини а на покретној када стекне право залоге, изједначујући се у том погледу са осталим повериоцима — могло би доћи у обзир само онда, док се имовина налази у својини пореског дужника а не и онда, кад је она каквим правним актом, у овом случају извршеном цесијом, прешла у својину трећег лица — овде тужиоца. Ако би се стало на противно гледиште, односно да држава и у том случају има прече право наплате за дужну порезу, онда би правни саобраћај био угрожен на штету трећих лица а то не може бити смисао напреднаведених законских наређења, која претпостављају само дужникову имовину. Извршена цесија у односу на потраживање државе за дужну порезу има се сматрати као пуноважна, јер су у овоме случају испуњенисви законски услови за прибзвљање својине на уступљеној тражбини, односно на спорном депозиту — §§ 285 и 286 грађ. зак., те је, према томе, држава изгубила своје право првенствене наплате а ово у толико пре што је тужилац већ био доведен у могућност, да овом тражбином располаже примањем од општине делимичних исплата још много пре пријаве пореске управе за дужну порезу — § 288 грађ. зак. Најзад, Београдски Апелациони суд налази, да би законска важност извршене цесије могла једино бити предмет побијања према § 303-а грађ. зак. с обзиром на време извршења правног посла (§ 22 закона о побијању правних дела ванстечаја) а ово међутим од стране тужене државе у спору није истицано, нити доказивано". Касациони суд у својој општој седници од 16-11-1934 год. под Ред. Бр. 140 усвојио је ове противразлоге Апелационог суда а примедбе свога II оделења одбацио.

Пракса судска стала је на гледиште, да се право првенства државе у наплати дужног пореза, разрезаног до краја 1928 год., у односу према осталим повериоцима пореског дужника, има ценити по чл. 108 Закона о непосредном порезу од 1884 г. који је важио за пређашњу Краљевину Србију док се за доцнију порезу имају применити прописи новог пореског закона од 1928 год. По поменутом чл. 108 старог закона о порези држава је имала првенство у наплати дужне порезе према свима повериоцима дужниковим, па чак и обезбеђеним. У истом пропису, нстина, није изрично речено да држава има првенство и према овим последњим повериоцима али су судови стали на то гледиште. Међутим и ако је то право државе, тумачењем реченог законског прописа проширено и ва обезбеђене повериоце ипак оно се може признати само дотле, док је ствар у својини дужниковој. Другим речима држава нема и право следовања у наплати дужног пореза према доцнијим прибавиоцима ствари т. ј. онима,којису уредним преносом по закону стекли право својине на ствари. Такво је становиште заузео и Касациони суд у предњој одлуци своје Опште седнице, што је, налазимо, сасвим оправдано, јер би у противном, као што то и Апелациони суд у својим противразлозима умесно истиче, правни саобраћај био угрожен. Доцнији прибавиоци ствари, која је раније припадала дужнику, били би увек изложени опасности, да се држава не појави са својом пореском тражбином и на тај начин прибављену ствар изгубе. У новом закону о непосредном порезу од 1928 год. то је право државе јасније регулисано. На име, по чл. 31 „Уредбе о осигурању, принудној наплати и ненаплатљивости порезе" од 19-Х1-1928 г. („Службене Новине" Бр. 304-С1 Стр. 2127/1928 г.) која је Уредба издата на основу чл. 159 закона о непосредном порезу од 1928 г. држава тек пописом (менидбом) стиче заложно право за дужни порез на предметима, који су описани у записнику о попису. По члану 47 исте Уредбе попис новчаних потраживања, која има порески дужник према држави или јавноправном телу врши се на тај начин, што се писмено о забрани плаћања пописаног потраживања дужнику, доставља власти односно органу, који је позван да изврши исплату дужнику. Сматра се да је попис извршен у часу доставе забране плаћања односној власти или органу. Према овоме држава у конкретном случају не би имала првенство у наплати, односно не би се могла из спорног иотраживања њеног пореског дужника наплатити ни по новом пореском закону, ако би се применили његови прописи, јер пре извршене цесије од стране дужника није поступила по наведеним про•писима, т. ј. није извршила попис (пленидбу). Тих. М. Ивановић секретар Касационог суда у Београду.