Бранич

428

,Б Р А Н И Ч"

По чл. 40 Уводног зак. за грађ. аарн. аост. аропшву коначних пресуда, донетих ире стуиања на снагу новог грађ. иарн. аостуша, има места оонови иостуика, али само ио ироиисама досадашњих закона. (Решење Касационог суда у Београду од 21 децембра 1935 год. Рек. 814|2). Тужиља С. Ђ. тужбом својом, тражила је обнову спора по прописима новог грађ. парн. поступка, противу пресуде Окр. суда за град Београд од 7 фебруара 1933 год. Бр. 31166, која је окончана главном заклетвом, наводећи: да на рочиште није позвана она, нити њен пуномоћник, да је пресуда од ненадлежног суда донета и да је она у времену одређеног рочишта за полагање за» клетве била болесна. Тужена страна истакла је да су тужбени наводи неосновани и да нема места расправи по новом поступку, па је молила да се тужиља одбије. Окружни суд за град Београд решењем својим од 7 сетембра 1935 год„ По 2285, одбио је тужиљу од тражења, са разлога: ,,Да се тужбом тражи обнова спора, који се води код овога суда под С. —33'32 по тужби С. М., противу Јована и Стамене Ђ., ради дуга у 65.000—динара, а који је окончан пресудом овога суда Бр. 31166/32. Оцењуј}ћи ово тужбено тражење, као и тражење да се овај спор расправи по одредбама новог грађ. парн. поступка, суд је нашао: По чл. 40 увод. зак. за гр. п. п. противу коначних иресуда донетих пре ступања на снагу новог грађ. парн. поступка има места обнови поступка, али само по прописима досадашњих закона. Па како је парница, чије се оћновљење тражи, засновано за време важења грађ. суд. пост. за Краљевину Србију, као и коначно решена пре ступања на снагу новог грађ. парничног поступка, јер је пресуда донета 19. IX. 1932 године, а оглашена за извршну у смислу неположене заклетве одлуком суда од 7. II. 1933 године, то се, с обзиром на пом. чл. 40 у в. зак. за гр. п. п., имају применити прописи поступка који је тада важио, а то је грађ. суд. поступак за Краљевину Србију. Како је парница, чија се обнова тражи, завршена главном заклетвом, то се за расправу питања обнове спора има применити пропис § 427 г. с. п. По § 427 г. с. п. парнице свршене главном заклетвом не могу се понављати, сем случаја, ако се докаже кривоклетство. Према томе, а с обзиром на факат, да је поменута парница расправљена главном заклетвом, тужилац се има одбити од свога тражења, као од тражења неумесног и недоказаног. Суд се није ни упуштао у оцену осталих тужбених навода, пошто су без утицаја на тражење обновљења. По жалби тужиље, Касациони суд у Београду решењем својим од 21 де» цембра 1935 год. Рек. 814/2, оснажио је решење окружног суда. Проиис § 676\П грађ. иарн. иост. забрањује странкама, у иризивном постувку, да своје захтеве и приговоре оснивају на новим доказима: (Пресуда 11 већа Касационог суда у Београду од 23 децембра 1935 год. Рев. 703|2). У правној ствари Б. и Р. Р. противу А. М. због повраћаја новца, срески суд у Палинци, пресудом својом од 17 Септембра 1934. г. П. 238)12, осудио је туженика ва повраћај новца, са разлога: „Тужилачка страна излаже стање ствари овако: Још њихова мајка пок. Лепосава однела је и по њиховом налогу предала туженом Андреји 10.000динара да се овај новац преда њиховом стрицу Милану Ђ. Р. Туженик је овај новац примио и њих известио да је Милану исти предао. Како су они — тужиоци имали доста дуга за купљено имање од стрица им Милана, то се са стрицем Миланом, коме су дуговали, нису обрачунавали, већ су му с времена на време слали отплате дуга. Међутим пошто су рачунали да су му сав дуг исплатили, сазнали су одњега — њиховог стрица Милана, да му тужени Андреја није предао предатих му 10.000.-—дин. већ му је од ове суме дао само 500— динара. На овај начин туженик је бесправно задржао за себе 9500.— дин. њиховог новца и исти сада држи сине кауза. За доказ ових навода предложили су да се изведе доказ преслушањем странака и сведока Милана Ђ. Р. Стога су предложили да суд донесе пресуду и да туженог осуди на повраћај ове суме новца и накнаду парничних трошкова. Туженик је навео: да је тужбено тражење неумесно и недоказано. Он никакав новац није примио од пок. Лспосаве, мајке тужилаца Радована, нити је ма какав новац давао сведоку Милану за рачун тужиоца, нити пак о свему овоме