Бранич

СУДСКА ПРАКСА

429

ма шта зна. Даље је навео да сведоџби сведока Милана не треба суд да поверује, јер он није с њим у добрим односима, нити је он заклет на свој исказ код замолног суда. Стога је предложио да суд тужбени захтев одбије као недоказан. Трошкове је тражио. На основу наведених доказа, а у смислу § 358 гр. п. п. суд је стекао уверење, да су сви чињенични наводи тужилачке стране истинити и аоказани. Преслушањем тужиоца и тужених суд је поверовао исказима тужилачке стране, еа разлога: што је тужени одбио дз је ма шта примио од тужиочеве мајке пок. Лепосаве, нити је ма какав новац давао сведоку Милану за рачун тужиоца. Међутим тужениково овакво тврђење побија се и исказом сведока Милана који је заклет на свој исказ код Среског суда у Требињу, а који је посведочио да је њему тужени Андрија предао само 500—динара а не 10.000—динара, док туженик тврди да није давао сведоку Милану никад ништа. Исказом сведока Милана, под заклетвом као непорочног и способног сведока, потпуно се потврђују тужбени наводи и његовој сведоџби суд потпуно верује — § 423 гр. п. п. На основу ових доказних чињеница суд је нашао у смислу §§ 68 и 423 гр. п. п. да је тужбени захтев доказан, — те је и пресудио као у диспозитиву, пошто тужени држи новац тужених без основа." По призиву туженика, Окружни суд у Смедреву, пресудом својом од 27 децембра 1934 год. По 47, потврдио је пресуду среског суда, са разлога: „Ценећи призивне разлоге, призивни судјенашао, да су исти неесновани. Неумесан је навод призиваоца, да је парнични суд пропустио, да још пре саслушања закуне тужиоце на њихов исказ, што је био дужан у смислу § 433 гр. п. п. — јер § 433 грпп. говори о заклетви сведока, а не странака, док према § 472 грпп. заклетва сведока није обавезна и њено извођење остављено је слободном уверењу суда. Неумесан је навод, да је суд пропустио, да опомене парничаре на дужност казивања истине и на светост заклетве,—јер призивалац овај приговор није ставио на расправи код првостепеног суда, те се има сматрати, да је опомена -странака у смислу § 473 грпп. од стране прв. суда учињена. Неумесак је навод, да је први суд морао суочити парничне странке и то у смислу § 435 гр. п. п.—јер се пропис тог §—а, односи на сведоке, а не на ларничне странке, тим више, што је суочење сведока остављено слободном уверењу и нахођењу суда. Неумесан је и призивни разлог, да је први суд требао да преслуша сведока Драгињу Р. јер туженик током парнице није предложио преслушање тог сведока, те да је према томе тај доказ нов, а у Смислу § 576 грпп. странке у призивном поступку смеју нове доказе изнети само за толико, у колико се њима хоће, да докаже оправданост истакнутих призивних разлога, — док је тај доказ истакнут у призиву на околност самог тужбеног захтева. У осталом призивни суд је прихватио чињенично стање, установљено по првом суду, јер исто одговара изведеним доказима, и побијану пресуду из тамо наведених разлога потврдио." По ревизији туженика, Касациони суд у Београду, пресудом својом од 23 децембра 1935 год. Рев. 703Ј2, потврдио је пресуду окружног суда, са разлога: „Испитујући призивну пресуду у смислу § 598 гр. п. п. поводом изјављене ревизије туженика, Касациони суд је нашао: Из поднете ревизије види се да туженик истиче повреду из § 597 тач. 2 гр. п. п. која се састоји у томе што ни првостепени ни призивни суд нису усвојили предлог туженика дасеиспита сведок ДрагињаР., и подзаклетвом саслушају парничари. Касациони суд налази да овај ревизијски разлог није законски оправдан. Призивни је суд у разлозима своје пресуде констатовао чињенииу да се туженик на именованог сведока није позвао раније већ тек у призивном писмену. Према томе призивни суд је правилно нашао да у овом случају долази у обзир "§ 576ЈН који забрањује странкама у призивном поступку да своје захтеве и приговоре оснивају на новим доказима. Што се тиче предлога да се странке под заклетвом саслушају, призивни суд је такође правилно поступио, јер у погледу тражења овог доказног срества вреде прописи § 467 и сл. гр. п. п. из којих произилази (§§ 473 и 582 гр. п. п.) да је у см. § 368 гр. п. п. остављено слободној оцени призивног суда да одлучи о питању саслушања парничара под заклетвом и таква се одлука не може побијати у ревизијском поступку. Са ових разлога Касациони суд је на основу § 604 гр. п. п. одбацио ревизију и потврдио пресуду призивног суда."