Бранич

394

,Б Р А Н И Ч'

кација меничног и чековног права, тако би исто била могућа и унификација грађанског поступка. У оквир овог проблема ушло је пре свега питање о природи судијске функције. У свету данас постоје два система и то систем избора, који преовлађује у федералном законодавству Североамеричке уније, али не у савезном, и систем постављања који преовлађује на Европском континенту. Тежи се ка проналажењу извесне комбинације у којој би од првог система био позајмљен демократски елеменат, а од другог судијска независност. Према томе долази се до Енглеског система по којему је избор ограничен на круг нарочито квалификованих лица са специјалном правном спремом и праксом. У Енглеској адвокати са сутском праксом били су увек, а и данас су у тим изборима за судије привилегисани. Тешкоћа се поставља само код питања састава изборног тела за судијске функције. По једнодушном мишљењу делегата то изборно тело не би био ни народ путем општег гласања, нити управна власт путем именовања, већ специјалан кворум састављен од највиших судија, адвоката и истакнутих правника. Друго питање из овог проблема било је питање јединствености судова. У највећем броју држава судови су различити према материји, која је њиховој функцији поверена. Поред грађанских судова, постоје трговачки судови где је заступљен лаички елеменат. Лаички елеменат у облику пороте заступљен је у извесним државама са најразвијенијим правним схватањима. Постоје такође административни аграрни, верски и слични судови. Између појединих судова стварају се баријере које јединствени правни живот у —• својој еволуцији мора да уклања са пута. Неплодност таквог судског система најпре је осетила правно најнеразвијенија држава Кина, која је под републиком разноликости судова учинила крај, и створила јединствено сутство са огранцима за разна законодавна подручја. Пример Кине истакнут је као идеал којему у овом погледу ради доброг правосуђа требају да теже све културне државе. Поред јединственог суда са посебним оделењима за сва правна питања грађанске, трговачке, кривичне, административне, верске или професионалне природе, конгрес је мишљења да би све спорове требало ограничити на 2 судске инстанце. Тај је принцип спроведен у кривичном законодавству, где се ради о животу, части и слободи, правним добрима од далеко већег значаја него што је имовина. Према томе тај се принцип мора пренети и на имовинске односе, а упоредо с тим мора ићи и подизање судске функције на самосталну висину, уз нарочите одговорности за случај утврђених неправди. У вези са овим питањем развила се интересантна дискусија о улози лаичког елемента у правосуђу. Није наша држава једина у којој се на трећег судију трговца сатима чека, док обави разговор са неким од својих муштерија, а затим дође у суд да расправља најкомпликованије процесе трговачке природе, за које он нема ни спреме ни времена. Из судске праксе знамо да улога судије лаика поред државних судија постаје сувише безначајна, а често кочи нормалан ток правосуђа.