Бранич

442

„Б Р А Н И Ч"

јентисање и да ја нисам у томе пружио своје закључке. По логици г. Благојевића монументално дело г. Слободана Јовановића „О држави", само је половина оног што би се о држави могло оећи јер не говори сш цијално о Југославији! Г. Благојевић каже да га „не интересује како сложена држава функционише у иностранству већ како би код нас функционисала ако би је увели! Без обзира што то неког можда неће интересовати ја сам изложио организацију и функционисање сложених држава, јер је то било неопходно ради што потпунијег осветљења и илустровања федерализма. Што сам говорио само о функционисању сложених држава у инос ранству то је прилично разумљиво: јер се такве државе, без икакве моје заслуге или кривице, налазе само у иностранству. Да је наша држава сложена, ја бих ге био осврнуо и на њену организацију и функционисање. И товремено био бих принуђен да прикажем и организацију и функционисање унитарних држава, које би се у том случају налазиле у иностранству и за нас биле мање схватљиве. „Како би код нас функционисала сложена држава ако би је увели", то спада у област нагађања, којим не желим да се бавим, и претставља једну једначину са две непозвате, јер су непознате и конкретна организација такве државе и њено функционисање. Али мој крајњи закључак у прилог унитаризма, који )е у приказу довољно подвучен, морао је г. Благојевићу бити довољан одговор и у том правцу. 3) У свом приказу г. Благојевић је учинио и ове чудве напомене, које са мојом књигом немају никакве везе а још мање доприносе разбистравању појмова а., „да је данас могућно, и са добрим аргументима, бранити свако мишљење (тј. и федерализам и унитаризам) под једним само условом: да то мишљење прихвати и народ' и б , „не може се жртвовати држава да се одржи проста или сложена држава, већ се мора тражити решење које ће државу да одржи у целости". а) Како никад два опречна мишљења по конкретном питању не могу имати под еднаку објективну вредност, то је јасно да се оба не могу бранити подједнако добрим аргументима. Несумњиво је да се у једној демократској држави од два опречна мишљења у пракси има изводити оно за које се изјасни народ у својој већини. То је ван спора. Народ је врховни суд у свима политичким споровима па и у спору између федерализма и унитаризма. Али као и суду тако се и народу мора што јасније приказати спорни однос и изнети сви разлози за и против сваке тезе. Према томе, не може се рећи да се може бранити с ако политичко мишљење под условом да га усвоји већина народа већ школовани синови једног народа морају свим разумним разлозима бранити и пропагирати само оно мишљење за које су дубоко уверени да је најбоље, најздравије и најцелисходније са гледишта трајних државних и народних интереса и настојати да народ као врховног политичког судију што боље I бавесте и убеде. б) Замерајући ми привржеништво унитаризму, било је очекивати да _ ће се г. Благојевић изјаснити за федерализам. Ов, међутим, вије сматрао да у једном тако важвом питању треба да има своје мишљење. За њега је добро свако од ова два гледишта, које прихвати народ у својој већини. Али народ није неко физичко лице већ збир нас појединаца. И ако би сви појединци стали на г. Благојевићево гледиште да не морају имати своје гледиште и свој став у спорном питању већ да ће чекати одлуку народа, онда та одлука уопште не може пасти, јер она претставља збир одлука нојединих грађана. „Не може се жртвовати држава да се одржи проста или сложена држава већ се мора тражити решење, које ће државу да одржи у целости*— вели г. Благојевић. Ова мисао није ни тачна ни ло;ична нити се питање тако поставља. 'овек се може жртвовати за неког другог а ве за себе, јер је то логички и фактички немогућт-. Према томе се ни једна држава не може жртвовати да би се одржала у једном одређеном облику унутрашње организације. Јер чим се очувала и одржала у том облику, она се самим тим није жртвовала. По г. БлагоЈв' вићу држава би се жртвовала било да жели да од; жи своју унитарну било своју федеративну организаци у. Нама, међутим, није познат и неки трећи вачин уређења државе а још мање да се може поставити избор између државе и њене унитарне или федеративне организације, јер се држава не може одвојити од своје овакве или онакве оргапизације нити федерализам или унитаризам могу постојати без државе, да би се могло поставити г. Благојевићево питање: да ли жртвовати државу федерализму и унитаризму или обрнуто. Избор се може чинити само између ова два начина уређења с обзиром на трајае и добро схваћене интересе државе. Михаило М. Живанчевин