Бранич

ПРИКАЗИ

509

бровољно затворили и да ступи у присан додир са свима осталим социалним елементима, с политичким међу првима. Ако се Риперов став у овоме питању и не прими, јер је последица одређене психологије и интелектуалне преформације, његова књига ће остати велика добит и за оне који друкчије мисле, јер ће у њој наћи мноштво лојално развијених аргумената и у корист теза које нису пишчеве. Специјално демократија може бити захвална Риперу на овој књизи пошто јој је он њоме показао јасније него ико до сада колико је огромно дело демократија извела без револуције својим и ситним али сталним реформама у смислу побољшања животних услова народних радних маса. Виднмо њој захваљујући како политичка демократија кроз право спонтано, логично и нужно остварује социалну демократију.

ПРИК43И Др. Рудолф Цисшлер, О неким питањима из кривичног права Љубљана 1936, стр. 287. Дело г. Цистлера је стварно одбрана 3. Херцога, Ф. Винтера и Ф. Печера оптужених у вези са „афером* Нашичке д. д. Отуда се оно бави: питањем лалсног вођења трговачких књига (стр. 10-113); иомагањем злочишима који су на слободи (114-142); подмићивањем у службеним аословима (142-216); и проблемом кривичне одговорности чланова Народног прешсшавнишшЕа за примање миша (216-215). Са гледишта Трговачког права које нас нарочито занима, прво вд пнтања је знатно важвије од осталих. Зато ћемо се у овом приказу једино њиме и бавити. Изложићемо га онако како га је схватио г. Цистлер. Не упуштајући се, притом, у критичку анализу тог схватања. Оквир једног приказа нам то не допушта, ма да у целости не делимо мишљење уваженог писца. 1 ) Један од горе означених окривљеника био је, између осталог, оптужен да је уиражњавањем шрговачких књига на недоиушшен начин извршио дело прављења лажних исправа из §-а 215 ст. 2 Крив. зак. Сходно томе, г. Цистлер се у своме делу бави, прво, појмом и сврхом трговачких књига, да би, затим, прешао на иравила о њиховом вођењу и завршио са исиитивањем услова (објективних и субјективних), који треба ду буду испуњени да би се могло тврдити да у једном конкретном случају постоји преиначавање или прављење лажних исправа путем забрањеног поступка књижења. Одговор на овако рашчлањен проблем тргавачких књига налази се, вели Писац, у Књиговодсшвеном или биланчном ираву, допуњеном техником књиговодства и науком „о народном господарсшву". Књиговодствено право је двојако: материјално, које има за предмет .трговачко срачунавање успеха", и формално или право о „спољашњем приказивању догађаја, који су се збили, а сачињавају основу тога срачунавања". Једно даље разликовање књиговодственог права јесте подела на шрговачко и јавно. Ово последње се диференцира затим на: уиравно, пореско и кривично књиговодсшвено право. 1. Под трговачким књигама у ужем смислу подразумевамо књиге (повезане или не) у којима се .прегледно и сређено приказују догађаји трговчевог посла". Само, пак, то приказивање, које се врши сходно трговачким обичајима у разним књиговодственим системима називамо шрговачким књиговодсшвом опет зШс1о зепзи. Овако одређеи појам трговачких књига не обухвата ни инвеншар ни биланс. У ширем слислу, међутим, израз шрговачке књиге служи за означавање свих „писмених забележака", које се тичу трговачког пословања. Он обухвата, дакле, не само књиге уиравом значењу речи већ и инвеншар, биланс, писма, шелеграме итд. Састављање свих тих забележака назива се трговачким. књиговодсшвом „Шо вепзи".

*) О том размимоилажењу говорићемо другим поводом.