Бранич

510

„Б Р А Н И Ч"

II. Под утицајем стилизације законских одредаба о трговачким књигама, често се сматра да је сврха књи оводств;: да вачини такве књиге, које „аоатуно исказују аословг трговаца и стање његове имочине". Позивајући се на дела Л. Голдшмидт-а, Виланд-а и на један чланак објављен уГајевој „Данаци ИлИџској*, г. Цистлер држи да трговачке књиге треба да дају: слику стања имовине, преглед промена које су у њој извршене, да омогуће праћење развоја привредне радиности трговца и изналажење исхода те радиности-). Укратко речено књиге еу намењгве означавању ,за имовину релевантних догађаја и њиховог ековомског резултата*. Само, не треба веровати да се све те чињенице могу у сваком тренутку осведочити простнм увиђајгм књига. Неке од њих се прво „нотирају" у помоћним забелешкама, па се тек касније уносе у књиге у техничко-правном смислу речи. Све до тог уношења, према томе, оне се, ма да наступиле, не могу констатовати. Уосталом, наглашава Писац, , стање имовине не ироизилази из самих шрговачках књига „зМкГо зепзи То стање имовине „иоказује тек инвентар. И то само њено стање у извесном часу, у извесном времену". Трговачке књиге, исто тако, не „исказују трговачке послове": у њима се бележе једино „промјене у имовини", настале било услед тих послова, било због аката који немају карактер трговачке делатности (плаћање порезе, изузимање новаца за личне потребе трговца и т. сл.); сами послови пак, означени су у исправама о њима, у списнма састављеним њиховим поводом, у попису продаје и куповине итд. Од циља књиговоћства „треба разликовати, наглашава Цистлер, сврху коју је законодавац имао у виду кад је установио дужност да се воде трговачке књиге", Оза последња оличена је, не само у тежњи законодавца да трговцу, путем обезбеђења прегледа стање имогине намењене његовој привредној делатности, омогући брижљпвије старање о соаственим интересима, већ и у настојавању да се, у корисш веровника, олакша одређивање њихове оиште залоге и спречи, инкриминисањем извесних чинидби, нгдозвољено расаолагање са добрима која сачињавају ту општу залогу. III. О начињу вођења књиговодсшва не постоје одредбе у Трговачком законодавству. То питање је препуштено обичајном празу. У овоме се слажу како претставници Правне науке (Шмаленбах и др.), тако и одлуке Јуриспруденције. При решавању конкретник спорова, ова лоследња призива „књиговодствене вештаке, који не само да треба да дају стручна мишљења, него се и о томе саслушавају, што је у књиговодству обичајно, што одговара књиговодственим правилима, што одговара књиговодственој науци, у ствари дакле о томе, што је у књиговодству право". Овако држање Јуриспруденције јесасвим природно, с обзиром на то да законодавац овлашћује трговца да се за вођење својих књуга служи којим год хоће од постојећих књиговодствених система (§ 25 ст. 1 Хрв. трг. зак ). Уосталом, књиговодство ннје вештачка творевина легислатуре, већ проналазак трговачке праксе. О томе како треба водити трговачке књиге, шта треба у н,их унети и како мора „да услиједи унос" налазимо одговор у Трговачком обичајном праву. Оно је створило т.зв. начела уредног књиговодсшва. Та начела су: 1° Начело аошпуности, ио коме у књигама треба да буду убележени сви они догађаји чије је сазнање неопходно за постигнуће циљева књиговодства. Оно не захтева дакле, „исцрпно документовање свега онога што се у послу дешава". Отуда трговачке књиге не морају садржавати: дешаљно набрајање аослова; ознаку њихове иравне арироде; наглашавање тражбина које доносг камату; давање ирокуре, ма да ово ствара обавезе за трговца и т.сл. Податке о свему овоме пружа књиговодсшво у шарем смислу тј. трговачке књиге објашњене и допуњене списима на основу којих је вршено књижење. 2° Начело исшинишосши, сходно коме „обавештења у трговачким књигама морају да одговарају истини". Али ни оно није стриктно спроведено. Дозвољена су и по њему извесна отступања, отступања која су наметнута немогућношћу да се дође до објективне истине. То је случај са ароцењивањем имовинг у билансу испод њенг стварне вргдности [лашеншне или шајне резерве („причуве")]. Акшивирање или анулирање ранијих потписа, као последица допуштености ирекидања 2 ) Приказивање трг. догађаја пише г. Цистлер, врши трговац „у првом реду зато, како би био у могућности, да добије становити увид у стање и промјене имовике, и у своју привредну радну способност"; да се „покаже стање цијеле имовине успоређено са укупним успјехом предузећа...; затим да се покаже успијех код појединих имовинских састојина...; и на крају, да се покаже ликвидност лредузаћа..."