Бранич

СУДСКА ПРАКСА

549

4) Ревизиони наводи: да је туженику требало да се прво достави полиса па тек онда да његова обавеза наступи и да се у овом случају има да примени мађарски трговачки закон, чиме се истиче ревизиони разлог из § 597 т. 4 гр. п. п. — Касациони суд је нашао да не стоје, јер је правилно образложење призивног суда да је туженик према понуди за осигурање и општим условима осигурања (§ 3 тих општих услова), био дужан да претходно положи тужилачком друштву премију па тек онда да му друштво преда полису. Исто тако правилно је гледиште призивног суда да у овом случају нема меета примени мађарског трговачког закона". Прошс чл. 48 Закона о Држ. хипош. банци не даје ираво истој банци, да се и 'за свој застарели интерес наилаћује ирвенствено пре осталих обезбеђешх иоверилаца, којима је иродато добро шакође. служило за залогу, већ се за оваква њена иотраживања има ирименити ироиис § 928 д.) грађ. зак. (Пресуда II већа Касационог суда у Београду од 24 фебруара 1936 год. Рев. 978|35). У правној ствари X. С. противу Д. X. Б., ради повраћаја 30.272 дин., Трговачки суд у Београду пресудом својом од 4 маја 1934 год. По 1827/34-3, пресудио је да државна X. Б. нема права да из продајне цене заложног објекта наплаћује застарели интерес пре осталих обезбеђених поверилаца, са разлога: „Тужилачка страна излаже стање ствари овако: Извршним распоредним решењем Окружног суда за град Београд од 16 јуна 1933 г. бр. 26454 којим је решењем расправљен депозит добивен продајом имања дужника Б. К, упућен је тужилац X. С. књиж. овд. да путем спора, противу тужене Државне Хип. Банке, докаже, да та банка нема права на наплату интереса старијег од три године и да њено потраживање од дужника Б. К., на дан 2-11-1933 г. није износило 220.243.70 дин., већ само 189.970.60 дин. колико јој тужилац признаје. Питање застарелости интереса регулисано је прописом § 928 г. з. који није измењен, чл. 11, 50 и 61 зак. о уређ. држ. Хип. банке те овај пропис и за њу важи. С тога Држ. Хип. Банци признаје и интерес на интерес по зак. о уређ. али само за период од три године, а не и за дуже време. Пропис § 50 зак. о уређ. Држ. Хип. банке, регулише однос између Банке и дужника, а не и осталих интабул. поверилаца. § 61 пом. зак. примењује се само у случају када Банка сама врши продају, што овде није јер је продају вршила извршна власт. Из заложног добра према § 326 г. з. може се тражити само наплата оног потраживања, које је било обезбеђено интабулацијом, а не и других неинтабулисаних потраживања, пошто би то ишло на штету других интабул. поверилаца. Из извештаја тужене, који је иста упутила Окружном суду за град Београд под бр. 30674 од 4|5 1933 г. види се да је потраживање Банке на дан 3|Н 1933 г. када је купац положио куповну цену износило 146.401.80 дин. на име главног дуга; да је банка наплатила интерес са интересом на интерес на горњу суму од 1 новембра 1928 г. до 3-0-1933 г. где спада и застарели интерес од 1 новембра 1931 г. па на даље, што је противно § 928 г. з. Према томе тужена банка је без законског овлашћења наплатила и то: застарели интерес са интересом на интерес на суму од 146.401.80 од 1 новембра 1931 г. до 3-11-1933 г. што чини 26.723.64 дин. 2) исплаћене дужне премије осигурања у 2.672.70 дин. опомене и остале трошкове у дин. 876.40 у укупном износу од 30.272.74 дин. Овај износ је Банка наплатила пре осталих обезбеђених поверилаца и тужилац сматра да она на исти није имала право, с тога предлаже да се пресуди: да тужена Држ. Хип. Банка нема права, да из продајне цене заложног објекта наплаћује застарели интерес, као ни своја необезбеђена, неинтабулисана' потраживања пре осталих обезбеђених поверилаца, и да је дужна да врати у депозит код Окружног суда за град Београд незаконито наплаћени износ од 30.272.74 дин. ради распореда — да накнади таксу и парнични трошак. Тужена страна побија наводе тужиочеве. Према § 50 зак. о уређ. Држ. Хип. Банке, Банка има права наплате на неплаћене ануитете тј. интереса на интерес. Када се овим прописом Банци признаЈе једно овакво велико право онда се не може узети да за њу важи пропис § 928 г. з. који говори о застарелости интереса. Сем тога не може бити речи о застарелости интереса јер је продаја заложенпг добра, вршена од стране извршног оделења Управе града Београда на дан 26-1 1931 г. те је на тај начин прекинута застарелост пре него што је могла и наступити.