Бранич

550

„Б Р А Н И Ч"

Поред тога Банка је имала право да наплати из продајне цене и динара 3549.10 на име исплаћених премија осигурања, опомена и осталих трошкова с обзиром на чл. 11 зак. о уређ. Држ. Хип. Банке. Затим Банка по чл. 50 и 61 пом. зак. има право наплате и осталих трошкова, као опомена и др. из проаатог имања. Ово је право према чл. 48 инт. зак. првенствено. С тога нема места примени § 326 г. з. Предлаже суду, да тужбу као неумесну и недоказану одбије, а тужилачку страну осуди на плаћање трошкова. Према оваквом стању ствари суд налази: Из писма Држ. хип. банке, од 4 маја 1933 г. Бр. 30671 упућеног Окружном суду за град Београд види се да је банка на дан 3-11-1933 год. потраживала од дужника Крстића на име главног дуга 146.401.80 дин. да је исплатила дужни интерес за време од 1-Х1- 928 г. до 3 11-1933 г. у износу од 70.292 дин. исплаћене дужне премије осигурања у 2672 70 дин. и на име опомена, интереса за неиспл. премије и осталих трошкова дин. 876.40 у укупном износу од 220.243.70 д. Према § 928. д) г.з. неплаћени годишњи интерес био интабулисан или не, застарева за три године, од дана када га је требало платити. Према томе тужена Држ. хип. банка није имала право да обрачуна и наплати интерес на главну суму од 146.401.80 дин. из новца добијеног од продаје заложног добра на дуже време од три године, јер је интерес од 1 новембра 1931 г. до 3-1-19.3 г. застарео у смислу горе поменутог прописа, те она овај застарели интерес није ни могла наплатити од купца продатог добра, јер ако би се Хип. Банци признало право наплате и застарелсг интереса, онда би јавност интабулационих књига постала илузорна за остале повериоце, који никада не би имали јасну слику дужниковог дуга, односно дуга ва добру за које се интересују, ради обезбеђења својих тражбина. Сем тога ни једним законским прописом Хип. Банци ово право није пгизнато, ни по прописима закона о уређењу Држ. хип. банке, а навод тужене стране да самим тим што чл. 50 зак. о уређ. Држ. Хип. Банке признаје Банци право наплате интереса на неплаћене ануитете, тј. интереса на интерес, општи прописи § 928 г. з. о застарелости интереса за њу не важи, неуместан је, са рззлога, јер по истом зак. пропису Држ. хип. банка нема већа права од осталих интабулационих поверилаца у погледу застарелости ивтереса, нити су прописима закона о уређењу Држ. хип. банке дерогирани општи прописи грађанског законика о застарелости интереса. Тако исто навод тужене стране, да је продајом заложног добра на дан 26-1-1931 г. од стране извршног одељења Управе града Београда прекинута застарелост интереск, неуместан је, са разлога, што се актима управне власти не може вршити прекид застарелости интереса јер је у § 945 г. з. јасно означено у којим случајевима прекид застарелости наступа, а тужена банка није код суда тражила ивтабулисање дотеклог интереса преко три године да би на тај начин прекинула застарелост истога, те ка таЈ в ;чин прекид застарелости није ни наступио. Што се тиче износа од 3649.10 дин. који је банка такође наплатила од купца продатог објекта, а који потиче од исилаћене дужне премије осигурања опомена и осталих трошкова — суд налази да Банка није имала право на овај износ да наплати од купца јер је ово потраживање банчино необезбеђено и неинтабулисано те га није могла наплатити из продајне цене заложног о'јскта пре осталих обезбеђених поверилаца. Ово са разлога, што по § 326 г. зак. право залоге на непокретна добра, које се хипотеком залога назива, добија се кад се дуг, или исправа на којој се дуг оснива у интабулационе књиге уведе што значи а контрарио да се из заложног добра, могу наплатити само интаСулисана -уписана потраживања, на истом, а не и неинтабулисана потраживања, пошто би то ишло на штету других интабулисаних поверилица. Наводи тужене стране, да је ово право наплате плаћених премија осигурања, опомена и осталих трошкова Банци загарантовано пре осталих инт. поверилаца прописима чл. 11, 50, 61 и 48 зак. о уређ. Држ. хип банке, неумесни су са разлога: што се овим прописима Бонци признаје право на наплату издатака трошкова, у опште — у начелу од дужника или продатог имања, али ни једним зак. прописом њој ово право није признато као заложно ако га засебно није интабулисала те би га као такво могла наплатити пре осталих обезбеђених поверилаца". По призиву тужене стране, Апелациони суд у Београду пресудом својом од 17 јануара 1935 год. Пл 374/35, потврдио је пресуду Трговачког суда, нала-