Бранич

СУДСКА ПРАКСА

551

зећи да је нападнута пресуда трговачког суда правилна и на закону основана са разлога у њој изнегих. По ревизији тужене стране, Касациони суд у Београду пресудом својом од 24 фебоуара 1936 1 од. Рев. 978 35 2 уважио је делимично ревизију туженика само у погледу наплате неплаћене дужне п^емије и трошкова, а у погледу наплате застарелс сти интереса, није у) ажио, са разлога: .Испитујући пресуду призивног суда у смислу § 598 гр. парн. пост. поводом ревизије тужиоиа, Касациони суд је нашао: да су неосновани наводи ревизије у колико се њима побија пресуда призивног суда због непризнавања права Државној хип. банци за наплату интереса за време од 1 новембра 1931 до 3 фебруара 1933 год. са следећих разлога: Неоснован је ревизијски навод да по чл. 48 зак. о уређ. Држ. хип. банке банка има првенствено право наплате свога интереса у сваком случају, без обзира на то да ли је тај интерес застарео или није, као и да се овом нормом, увек кад је у питању наплата банчиног интереса укида пропис § 928 д) грађ. зак., који као општи пропис говори о застарелости. Овај навод неоснован је с тога што је прописом чл. 48 з.о.д х.б. туженој банци дато право приоритета у наплати њеног потраживања, дакле дато јој је онолико права, колико је прописом § 330 реч. 2 грађ зак. дато и сваком другом обезбеђеном повериоцу, који се први интабулисао на имању које му служи за залогу. Пропис чл. 48 з. о. држ. х. банци, као у осталом и ни један други пропис овога закона као специјалног, не даје ираво туженој банци да се и за свој застарели интерес наплаћује првенствено пре осталих обезбеђених поверилаца, ко има је продато добро такођ/ служило за залогу. Па када законом о држ. хип. банци као специјалним н је признато туженој банци прамо првенствене на лате и за њен застарели ингерес, онда се на оваква њена потраживања имају употребити опште одредбе грађанског закона, а на име пропис § 928 д. гр. з.) Из образложења п бијане пресуде види се да је призивни суд ценио све призивне наводе па следствено и навод тужене банке да је прописом чл. 48 з. о. д. х. б. укинут пропис § 928 д) гр. з., а усвајајући разлоге првог суда, призивни суд је довољно образложио своју одлуку: да тужена банка нема права да из продајне цене залож«ног објекта наплаћује застарели кнтерес. Што се тиче навода ревизије да је призивни суд требао узети у оцену пропис чл. 48 з, о. д. х. б. у толико пре што и сам § (:03 грађ. зак. вели да се на случајеве давања новца на зајам из државних и јавних каса не могу применити законске одредбе општег карактера, овај навод је неумесан стога, што се изузимање државних и јавних каса предвиђено у II од § 603 грађ. зак, односи само на изузимање од правила постављеног у 1 одељку истог зак. прописа, а на име: да се интерес на интерес не може изузимати нити унапред наплаћивати. Према свему изложеном призивни суд је правилно нашао да прописима закона о држ. хип. банци нису дерогирани општи прописи грађ. за она и застарелости интереса, па следствено и да држ. хип. банка у погледу застарелости интереса нема већих прав! од осталих интабулисаних поверилаца. Исто тако призивни суд је, усвајућ;! гледиште првог суда, правилно нашао да продајом заложеног добра извршеном од стране извршн г одељења Управе града Београда на дан 26 јануара 1931 год. није прекинут ток застарелости интереса. Мотивишући горње своје гледиште. које је усвојио призивни суд у побијаној пресуди, првостепени суд је правилно схватио правни значај прописа § 945 грађ. зак. у толико пре што је полицнјска власт приликом извршења, помоћни судски орган само у толико, у колико извршује одлуке суда. Са наведених разлога Касациони суд није уважио горње ревизијске наводе, а како се из списа види да је тужена банка из депозита добивеног прода ом заложеног објекта наплатила и инт рес за време од 1 новембра 1931 до 3 фебруара 1933 год. у износу од 26,723,64 динара, који је према § 928 д.) грађ. зак. застарео, то је с обзиром на § 604 гр. п.п. у погледу овог интереса одлучио као у депозитиву под 1. Прелазећи за овим на оцену ревизијских навода у погледу права тужене стране да се из продајне цене заложеног објекта првенствено наплаћује за износ исплаћене дужне премије осигурања, као и износ опомена и других трошкова Касациони суд је нашао да су ови наводи законски оправдани са следећих разлога: По чл. 48 з. о. д. х. б. тужена банка има право првенствене наплате за своје потраживање из имања које јој је за ово заложсно. У потраживање банчино, за које она у сваком случају има првенствено право наплате, поред глав-