Бранич

ПР ИКАЗИ

103

жено, о борби духа и материје у свету. Само, што нико пре њега ннје у овом домену ишао до краја. Нико није објаснио и схватио докле пде и чему води идеологија о свемоћи материје и тела над духом. Може се и не прихватити мишљење г. Перића, нарочито у његовим крајњим консеквенцијама. Али му се мора признати гвоздена логика у резоновању против запостављања духа и духовне културе. Можда ће човечанство морати да доживи још један велики рат да утврди, да г. Пгрик није безразложно дигао глас против онога што фатално гура људе у рат. Тада ће сигурно и они, који данас прилично скептички примају нзвесна пишчева предвиђања увидети, да је г. Перић у крајњој линији имао право. Др. Богољуб Јовановик: Задругарство и задружна изградња станова. Београд, 1936. стр. 190. Издање пишчево. Са горњим делом наш колега г. Др. Богољуб Јовановик промовисан је на Београдском правном факултету за доктора правних наука. Али, и пре овога рада, г. Др. Јовановић истакао се је у правној књижевности као стручњак у овој области права, бавећи се готово једини са успехом проблемима везаним за станове н њихову изградњу. У уводу, писац расматра проблем становања са широке, социјалне основе. „Постоји један социјално-економски парадокс. Градска рента скаче баш зато што сиромашни слојеви становништва, привучени могућношћу зараде, коју не морају и наћи, плаве велике градове, побијајући тиме своју вредност. С друге стране, скок градске ренте у главном и пада на терет тих сиромашних слојева, пошто се гро популације једног града састоји из радног дела становништва тог града". (стр. 8.) Он осећа сву акутност овога проблема и хоће да га реши на најкориснији начин по заједницу. Своја даља излагања писац је повезао у једну логичну целину. Најпре га занимају узроци оскудице станова у вези са приватном изградњом упоређени са задружном изградњом станова. Затим, последице приватне изградње станова у циљу зараде, са катастрофалним резултатима основаним на статистичким подацима, еадржавају пишчеву пажњу. Пренасељеност јесте редовна појава код нас у веома малобројним и тесним — нехигијенским просторнјама. Те поразне констатације могу се нарочито добро запазити у овако систематисаном делу. Наши социјални реформаторн и хигијеничари могли бн веома корисне закључке извести из пишчевих излагања у истини поразних за данашњи културни развитак човечанства. Дивља насеља престављају сву беду данашњице. Ово хаотично стање у неколико отклања својом интервенцијом држава са самоуправним телима, о чему је г. Др. Јовановић дао кратак, критички осврт. Изложио је разна учења о интервенционизму. Пропратио је статистикама последице ове интервенције и у главном се похвално о њој изразио, пошто интервенција своди на праву меру слободну утакмпцу у изградњи станова. Та интервенција је у главном дала добре резултате судећи по резултатима постпгнутим у више страних држава на којима се писац нарочито задржава. Али, судећи по постигнутим резултатима, све то не задовољава писца. Он тражи друге могућности и у томе напору задружна изградња станова задржава његову нарочиту пажњу. Тај део његове тезе јесте најинтересантнши, најтоплији и најорнгиналнији, јер он преставља пишчеву крајњу идеју у решењу овог проблема, идеју, која није ни немогућа, ни неостварљива. и ако је за нас прилично нова. Солидно теориски обрађена, пишчева идеја развија се полако али са све већом снагом преко разних задружних кредитних установа, да писца доведе на главну његову поставку, главно решење, на слободно задругарство. То су веома топло написане стране н равнају се догми. Међутим, писац није заслепљен идејом. Он тражи њено практично остварење и у томе погледу систем спратне својине и задружне кућне заједнице пружа му могућности, код нас недовољно познате, а сасвим изводљиве. Нарочито институција спратне својине, коју познају друга законодавства, чак и бугарско, треба да омогући приватној иницнјативи, да удружена, приступи изградњи јевтиних и хигијенских станова, од којих ће појединци бити сопственици. Веома брижљиво састављеие статистике о развоју штедионнце и задруга у Енглеској пружају нам несумњиво доказе о успеху задружне — колективне штедње. У закључку, г. Др.Јовановић као одушевљени присталица задружног покрета, не може а да не констатује, да задружни покрет има за циљ, да спречи разне пљачке уведене од стране партиски искварених демократских система, желећи да прнближи државу и грађане и омогући стварање њихове међусобне заједнице. За-