Бранич

УПРАВНА ВЛАСТ И ЊЕНО ПРАВО

113

законодавне и уредбодавне функције код оваквих случајева, вештачке, формалистичке и чисто теоријске. У данашње време осећа се тенденција, да се ова уредбодавна надлежност управне власти п рошири и п ојача. Да споменем само скорашњи случај у Француској, где је влада, по једном општем законском овлашћењу, донела једну масу уредаба (с!есге1б1о1б) ради регулисања најважнијих привредних питања. Али за примере оваквог стварања права од управне власти не морамо ићи чак у Француску, јер их имамо и код куће. То су уредбе, данас већ у приличном броју, донете по општем овлашћењу из § 63 фин. закона за 1934/35 „у циљу сређивања и олакшања економских прилика у земљи, као и у оашше унааређивања привредне делатности". Те уредбе имају „ваконску снагу", па према томе и пуно дејство закона. Управна власт је овим уредбама већ регулисала велики број привредних питања (заштита земљорадника, заштита и контрола новчаних завода, измене аграрних закона, нека питања царинског режима, поједине таксе, порезе итд.). Заведена прошле године на овакав општи начин за привредна питања, ова надлежност управне власти показује у нас тенденцију да се арошири и на остале области. Прошле године, законом о буџет. дванајестинама она је проширена и на област политичких закона, уз сарадњу са парламентарним одборима. Дакле с једне стране аривредни, а с друге стране аолитички режим прешли су — надамо се само привремено — мање више у компетенцију управне власти. У сваком случају, ми присуствујемо једном процесу ареображаја управне власти, једноме процесу њенога снажења. У томе процесу, између осталог, уредба, која је првобитно замишљена као инструменат за примену закона, за његово прилагођавање приликама, аостаје инструменат владања. То је један феномен, на који је потребно скренути пажњу, јер уредба не може заменити мисију закона у друштву, као год што ни управна власт нема објективних услова да замени мисију законодавне власти. Али управна власт, услед разних узрока, неких само пролазних, али других сталних, неких општих, а других специјалних, негде услед несталних политичких прилика, негде услед тешке економске ситуације, а негде услед слабљења ауторитета парламента, не само проширује интервенцију државе и у оне области живота појединца, за које се у ранија времена држава није интересовала, него захвата све више из надлежности осталих власти, а нарочито законодавне, и ми видимо како управна власт •— противно своме првобитном задатку — аостаје творац арава —■ функција, коју смо ми научили да придајемо само законодавној власти. Кад је француски парламенат дао овлашћење влади за издавање уредаба — указних закона, слично малочас поменутом нашем § 63 фин. зак., ступило је у Француској само за неколико дана на снагу преко 200 оваквих уредаба. Ова експедитивност у стварању нових закона није ни у каквом складу са нашом навиком, да присуствујемо дуже или краће време стварању једног закона. За закон се увек говорило, да је то резултат једне дуже