Бранич

114

„Б Р А Н И Ч"

смишљене процедуре, проучавања, да он представља извесну синтезу правних идгја и правног осећања ио извесном иредмету. Између тако схваћеног закона и данашњих уредаба са ^законском снагом", које у друштву врше пуну функцију закона, велика ја разлика. Ранији миран и сталожен живот друштвеке заједнице, без великих пертурбација, без наглих преокрета, без дубоких и компликованих политичких криза, без организованих покрета маса, био је повољан и за миран систематски правни развој. А даиас? Данас је друго вргме. Улога правних фактора у друштву и потреба држазне интервенције много су активнији. Нарочито хад је реч о јавном праву, а напосе о административном праву, т. ј. о оним законима, којима се у јавном интересу, ма које врсте, појединцима намећу извесне обавезе и ограничења. Ми видимо данас, да се читаве области људске активности, нарочито привредне (јер је тај проблем најоштрији) регулишу ио наиред утврђеном илану, који је резултат чисто политичких, програмских и економских учења. Праве се читави периодични технички иланови, у које људи уносе своју амбицију, да измене и спрече природан ток ствари. То стварање права одозго добило је и свој адекватан израз: дириговање. Дириговање у праву, које данас узима велики мах, услед чега и скреће на себе велику пажњу, постсјало је'и раније, али у много наивнијој форлш, и оно је узрок постављању једног обрнутог односа између материјалних и формалних извора права. Јер законодавац, који несумњиво ствара типски формални правни извор — закон — често се пута не ограничава (а данас много мање) да већ створене идеје правне свести претвори у обавезне правне норме, еего ствара извесне правне установе, које до друштвене правне свеети још нису ни дошле, али које одговарају филозофским или политичким схватањима било једног појединца, било једне уже .друштвене групе. Под лејством примене овог праза, створеног одозго, која може наилазити чак и на извесне отпоре у правној свести дотичног друштва, постепено се формира правно осећање у складу са законодавством. Тако долазимо до закључка да закон, као формални правни извор, није увек израз већ формираних правних схватања, него често и чинилац у њиховом формирању. Кад уочнмо ову појаву у правном развоју, кад се има у виду такође законодавна надлежност управне власти, коју малочас споменух, — њена уредбодавна власт која је све обилнија и кад се с друге стране има у виду карактер управне власти, онда морамо доћи до закључка, да се кроз активност управне власти, која уредбама на основу законског овлашћења, ствара формалне правне изворе, иравно оживотворавају идеје једног правног режима или једнога иолитичког и социјапног ирограма, без оног умеравања и компромизирања кроз које оне обично пролазе при иормалној процедури кодификације. И да се дириговање права у економској и социјалиој области, у којима је оно данас најкарактеристичније, врши махом баш иутем уредаба, које издаје уаравна власт. Квалитет оваквих уредаба (а видимо да њима може бити