Бранич

162

„Б Р А Н И Ч"

на границама државе, и да на тај начин — што је још важније она шира људска заједница, која прелази оквир државе треба да остане без правне заштите и свога правосуђа. Ако се жели социјална правда у смислу вршења правосуђа у социјалном поретку, онда се само од себе намеће решење: да све оно што прелази границе надлежности унутрашњег права га{1апае та!епае, регзопае е* 1ос1, неминовно треба да потпадне под међународно право, и што је главно, да не треба да буде спорова за које би се могло рећи, да не могу бити предмет ни међународног ни унутрашњег права — који дакле треба да испадну из општег оквира права. Међународна полиција, међународно правосуђе и међународно сузбијање неправа, мора се схватити као продужење установа унутрашњег права на исти начин, као што интернационални поредак и сигурност не могу бити схваћени друкчије, него само као наставак и продужење унутрашњег поретка и сигурности. Између унутрашњег_и међународног правног поретка мора неминовно постојати однос међузависности и солидарности на основи координације, и тек тако се може замислити егзистенција једног вишег социјалног поретка који обухвата и унутрашњи и међународни правни поредак. Идеја о јединству права, која управља људски род, овде, пре него игде, треба да дође до свог најпотпунијег изражаја. Ово упућује на мисао: да је за човечанство најкорисније да спо^ разумно решаза, не само своје правне, већ и друге спорове, па чак и проблеме. Зар није данас сваким даном све јасније да систем организоване међународно-правне кооперације свугде, а нарочито међународна правда, треба да замени систем оружаног мира и савеза, који доносе толики духовни немир, толике потресе и материјално упропашћење великог дела човечанства? Најлепше дело међународне солидарности и кооперације баш јесте сузбијање неправа легалним начинима, а то је онемогућавањем злочина, сузбијањем истих и изграђивањем једне међународне правде, — и од тога треба несумњиво очекивати прогрес и највеће користи.3. Сви ови правни разлози, од којих ни један није у противности са правним принципима позитивног права указују на то: да се најмање тероризам може трпети у модерном друштву, јер је директно противан формулираној правној свести о постојећем социјалном поретку, пошто претпоставља наметање воље мањине, и то силом и злочином. Ово тим пре јер када се организовано друштво буни противу појединачних злочина, уперених против њега, тиме више може да се буни противу организованих злочина, који баш тиме, што су организовани, указују на већи умишљај организатора терора, на већу противправносг и већу друштвену опасност. Захтеви генералае и специјалне превенције кривичног прдва остају и овде у важносги. Одрећи се тих захтева у принципу био би противприродан акт, јер значи: не само даги слободу злочинцу, да изЗегне гоњењу и казни, већ и дати му могућност дазлочин понови. С тога је нужно да се питање сузбијања тероризма регулише једним колективним међународним уговором (конзенцијом) између држава на основи празних принципа који већ постоје. Ова конвенција ни у ком случају не може бити сметња давању азила политачким деликвентима, чија дела не носе карак-