Бранич

СУЗБИЈАЊЕ МЕЂУНАРОДНОГ ТЕРОРИЗМА итд.

161

Борислав А. Милојковић , адвокат — Београд. СузбиЈаше међународног тероризма, устаноза кривичног међународног суда, и деоба власти у међународном праву (Јавно иредавање: одржано 15.-Х.-1936. год. у сали Окружног суда за округ београдски) I 1. Студирати проблем тероризма, који је у тако тесној вези са проблемом: одбране државе и најбитнијих правних добара човекових, а са овим и одбраном међународног и у опште социјалног поретка и мира, — значи: продрети у најтамнији домен кривичног права, међународног права и социологије. Питање сузбијања тероризма јесте питање, које закорачује у домен два права: оно интересује и унутрашње и међународно право. По својој правној природи оно је кривично-правно, али и као такво оно има једно специјално обележје, које се састоји у томе: што дела тероризма по месту припреме и извршењу, по учиниоцима, по објекту и последицама, — занимају не само унутрашњи поредак више држава сваку за себе, већ она интересују више држава као једну групу, па и више од тога; цео људски род, — те на тај начин ово питање добија још и међународно и светско обележје. Но питање је у исто време и политичко, а то је нарочито оно што особито отежава његово интегрално и рационално решење. На овом питању севиди: да се међународно и унутрашње право прожимају и допуњују, а да питање сузбијања тероризма има значај: правни, политички и социјални. 2. По томе што је нерешено тако дуго, и што искрсавају тешкоће за његово решење, — то питање остаје отворена рана на социјалном телу. Да видимо да ли недостају правни разлози за његово решење? Ако пођемо од најосновнијег — видимо, да је циљ и мера права само човек. Друштвена правна организација постоји ради човека, као његово дело. Ради човека се јавља потреба за правном заштитом социјалног поретка и за одржањем једног сношљивог статуе кво, без чега човеков интерес не би имао своју правну важност. Одржање и заштита живота човековог је основни закон човечанства, како у унутрашњем тако и у међународном праву. Ко може оспорити тачност Протагориног принципа: да је „човек мера свих ствари" т.ј. да не може постојати у људском друштву нека друга мера, која би му се наметнула за његове интересе и животне односе? Није ли свака друга мера и идеја само релативна? Ако узмемо противно: да се свака идеја и установа може сматрати за релативну с обзиром на време и место, — онда се намеће питање: ако има нешто битно у ономе што измиче времену и месту, и остаје стално за све векове и целу куглу земљину, није ли то људски живот као највеће правно добро, чија правна заштита треба да је ефикасна тј. трајна и универзална тј, таква да она мора прећи границе државе и наићи, ако затреба. на лојалну потпору и других држава. Узети противно зар не би значидо усвојити: да људска правда, и сво право, треба да изумру