Бранич

ВАЖНОСТ УСМЕНОГ УГОВОРА О НАГРАДАМА АДВОКАТА

223

граае." Па како у овом случају, према утврђеном стању ствари не стоји писмен уговор то је тужбени захтев законски неоснован, ер се према наведеном законском пропису погодба о хонорару не може парницом остваривати." (Бранич за март 1937. стр. 139.—141.). Очигледно је да је и у једном и у другом случају Касациони суд био и сувише ригурозан у оцени питања форме уговора о адвокатској награди. По нашем мишл->ењу, највиши суд у Београду није водио рачуна ни о § 532. у вези § 540. Гр. зак. за Краљевину Србију, који не праве никакву разлику између усмених и писмених уговора, па с погледом на § 27. Зак. о адвокатима који у процесно—правном погледу није задржан на снази, у оба горња случаја Касациони суд је, по нама, морао уважити усмени уговор о награди адвоката, јер такво поступање не само да забрањује, већ једино наређује § 368. Гр. п. п. у вези чл. 2. Увод. зак. за Гр. п. п. У колико смо могли бити обавештени, ово гледиште Касационог суда у грађанско—правним и кривично-правним заступањима адвоката, јесте усамљено, односно, други Касациони судови у нашој земљи имају далеко либералније схватање по овом питању, схватање у смислу наших излагања, које се поклапа и са законским прописима и са духом Закона о адвокатима, Гр. п. п. и К. с. п. и са природом односа адвоката и клијената, које односе не треба да мути нота неповерења, коју несумњиво уноси писмен уговор о награди. Јер кад клијенат, дајући адвокату своје најдрагоцениЈе исправе и поверавајући му најинтимније ствари, најчешће не тражи од адвоката никакав доказ о томе, да ће му писмене исправе бити сачуване или да ће тајна остати неоткривена има право да тражи од адвоката, да му на реч верује, да ће уговорену награду, на уговорени начин, исплатити. Питање, према томе, о усменој награди адвоката и о могућности остваривања ове награде преко суда, јесте једно од основних за адвокате. Оно је такве природе да се о њему мора Савез Адвокатских комора побринути, па, предлажући Годишњој скупштини Савеза Адвокатских комора Краљевине Југославије у Скопљу да усвоји моја излагања по престављеном питању, предлажем да донесе и усвоји следећу РЕЗОЛУЦИЈУ: Савез Адвокатских комора Краљевине Југославије на својој Годишњој скуиштини сдржаној на дан 16. маја 1937. год. у Скоиљу, сматра, да је Законом о адвокатима, Законом о судском иостуику у грађанским иарницама и Закоником о судском кривичном иостуику у вези односних одредаба Грађанског закона, дозвољено уговарање адвокатске награде за адвокатски труд између адвоката и странака како у иисменој тако и у усменој форми, и да такви уговори ироизводе иуно иравно дејство пред свима судовима и властима, чим се њихово иостојање утврди, без обзира на форму у којој су закључени.