Бранич

222

„Б Р А Н И Ч*

за нас то апсолутно није спорно. Наравно, да је увек препоручљива писмена форма, али се адвокатска награда не може увек на жалосг утврдити писменим путем. Адвокати најбоље знају да је то често немогуће, најчешће с тога, што између адвоката и клијента мора да постоји савршено поверење, јер се поверавају најтеже и најповерљивије сгвари. Писмени уговор у таквом стању, у таквом односу, најчешће мути ону савршену хармонију између адвоката и клијента, и уноси, с разлогом или без разлога, ноту неповерења, што у обостраном интересу треба избећи. Овакво правно схватање Касациони суд у Београду није усвојио. После колебања код судова, несталне праксе, која је ипак постепено, али сигурно ишла на то, да се као доказ о уговору о адвокатској награди тражи писмена исправа, најзад Касациони суд у Београду, у својим двема недавним одлукама, одлучно је стао на гледиште, да је за ваљаност уговора о адвокатској награди потребна писмена исправа, било да награда потиче из грађанског или из кривично-правног заступања, односно одбране. У пресуди бр. Рев. 1428 од 17. новембра 1936. год. највиши суд у Београду изрично наводи, да се по § 27. Зак. о адвокатима „важност погодбе о адвокатској награди може писменом исправом доказивати, у којој има бити назначен износ награде, начин плаћања исте и остало што наведени зак. пропис предвиђа". (В. Бранич за март 1937. стр. 138.—139.). Пошто тужилац—адвокат није поднео писмену исправу о награди, иста му се не може досудити, па је с тога тужиочеву ревизију одбацио. Исто су схватање у овоме спору имали и два нижа суда. У другом пресуђеном случају, по односу адвоката и клијеита, насталом из кривично-правног заступања односно браниоштва, Окружни суд за град Београд у пресуди својој бр. По 2428|35, од 15. јуна 1935. год. изрично је нашао, да је усмени уговор о адвокатској награди утврђен исказом сведока и саслушањем тужиоца — адвоката као странке, којима суд верује. Ову је пресуду, по призиву туженог, Београдски апелациони суд потврдио пресудом својом бр. Пл. — 1036Ј36. од 8. октобра 1936. год. наводећи, према закључку Касационог суда од 13. маја 1936. год. у истом смислу, „да је на основу § 317. од II. К. с. п. и § 27. Зак. о адвокатима слободна погодба о висини хонорара између браниоца и клијента дозвољена, биле оне пре или после одбране, пре или после одмерене награде од стране кривичног суда." Али је Касациони суд у Београду, по ревизији туженога, ову пресуду преиначио иу пресуди својој бр. Рев. 523)36. од 26. јануара 1937. год. нашао, да је призивни суд „у смислу § 605. Гр. п. п. саобразно правном схватању израженом у закључку Касационог суда од 13. маја 1936. гоц. у разлозима своје пресуде правилно констатовао, да слободна погодба о висини хонорара у смислу § 317|Н. К. с. п. и § 27. Закона о адвокатима није забрањена. Али ма да се уговори овакве природе не могу третирати као правно недопуштени, призивни суд је при оцени основаности тужбеног захтева требао да узме у обзир и § 27. став I. реч. 2. Закона о адвокатима, који прописује: „Да је за ваљаност погодбе потребна писмена исправа у којој има бити назначен износ на-