Бранич

230

,Б Р А Н И Ч"

виђању и озакоњењу тих многобројних интереса законодавац се је трудио да у главном одреди обим заштићених права као и дужности које су везане за ова. У недостатку нарочитих одредаба за једно право, упућивао је на опште норме закона, Тиме се тежило, да се постигне што већа одређеност једног извесног права. Но живот људи је комплексан. Потребе људске су разноврсне а ћуди свакојаке. Често је један одомаћени интерес људи остајао ван позитивног закона. До озакоњења настајала је неравна борба између интересованих лица. Закон, макако био савремен, ретко када може у потпуности да одговзра потребама целокупног правног саобраћаја људи. Једно, што баш и у моменту стварања закона, поред све воље његових твораца, нешто и овима промакне. Осим тога, може се десити да правна схватања законодавца буду другојачија од осталих. Но ипак, они спроведу своју вољу кроз закон. Најзад, закони не могу ићи у корак за потребама и правним схватањима целине за сва доба — и за потоња времена за која су такође грађени. Живот иде даље а један закон обично траје и примењује се читавих педесет и више година. Тако да постоји често велики раскорак између схватања законодавчевог и правног поимања друштва када се он примењује. Пример, са нашим срп. Грађанским закоником од 1844 године и правним схватањима која је садањи послератни живот створио. Својина није више апсолутна власт која се има на једној ствари. Данас често и жена у пуној мери привређује у браку, те би у многоме требале да отпадну идеје о браку спроведене кроз закон од 1844 године. Приоритет мушке лозе над женскому наслеђу је данас код многих споран и сматра се неоправданим итд. Најзад и питање које нас интересује — о злоупотреби права законодавац од 1844 годике није хтео да води рачуна. Данашњи законодавац, прилагођавајући се схватању средине, установљава начело којим злоупотреба прака није допуштена. Установом једног права у главном се предвиде, као што смо казали, његов обим и садржина. Права су по своме обиму већа или мања, апсолутна или релативна. Другим речима, ми можемо имати према једној стзари неограничену власт или у једном правном односу онолико права колико она из тога односа проистичу а законом су дозвољена. Ако је обпм једнога права ограничен онда злоупотребе стварају мање тешкоће за њихову констатацију. Оне се лако уоче. Али ако то није случај, онда настаје питање, докле је право а када настаје злоупотреба права. Из таквог делања, створили се сукоби, будући да су настајале штете за трећа лица од таквог вршења права. Сукоби су се умножавали и заоштравали зато, што је се вршилац права увек позивао на усвојено римско начело, да ко врши своје право у границама закона, не одговара за штету другоме. У недостатку одређеније законске одредбе и судови су бивали у недоумици, да нађу границе права. Често је и шикана бивала дозвољена, јер је и она била резултат вршења права у законским границама. А колико ли је непотребних сукоба избијало услед оваквог правног схватања? Често су ти спорови завршавани тучом — као У доба безвлашћа. Јачи је „имао право". Тако у осталом и данас