Бранич

ОДНОС ИЗМЕЂУ ГРАЂАНСКЕ И КРИВИЧНЕ ОДГОВОРНОСТИ 235

Др. Вошко К. Перић — Београд. ОДНОС ИЗМЕЂУ ГРАЂАНСКЕ И КРИВ13ЧНВ ОДГОПОРИОСТЕЗ (Расарава с обзиром на француско ираво) (свршетак) V. Међузазиснош између аеналне и цивилне од:оворности. Ако су јасне, с једне стране, две позиције које истакосмо, прво да пенална одговорност може да постоји без цивилне и, обрнуто, да грађанска одговорност може да се појази без кривичне, још је јасније, с друге стране, да ове две одговорности могу да коегзистирају. У овом случају, јавна власт ће казнити кривца, а онај који је претрпио штету тражиће њену накнаду. Ова хипотеза, у којој један факат даје, у исго време, места и јавној тужби и накнади штете, јесте најинтересантнија, када је реч о односима између двеју врста одговорности које овде проучавамо. Она ће нам показати да, унаточ принцнпијелне сепарацкје између пеналне и цивилне одговорности, и последица које из ње проистичу, а које смо ми већ упознали, између њих има, у исто време, и односа међузависности, које никако не треба изгубити из вида. Рецимо одмах да је једна ствар сигурна и, у осталом, потпуно нормална. То је да су односи између кривичне и грађанске одговорности тако уређени да је увек општи интерес тај који иде испред интереса појединаца. Обрнуто се никада не дешава у нашој материји. Постоји утицај кривичнога на грађанско, али не и утицај грађанскога на кривично. Међутим, да би боље схватили ову могућу међузависност грађанске и кривичне одговорности, ми ћемо се позабавити случајем једне особе која је извршила инфракцију подобну да даде места, с једне стране, пеналиој одговорности, примени кривичних закона, и, с друге стране, новчаној репарацији, ступању у дејство грађанске одговорности. А да би то што боље изложили ми ћемо употребити следећи начин, разликујући две ситуације. а) Прва ситуација: није било кривичних гоњења. — Излажући ову ситуацију, ми ћемо, најпре, поставити питање застарелости, дајући један пример; после тога, изложићемо решење које се даје; потом, покушаћемо да оправдамо ово решење, назначујући, нај^ад, ублажења усвојене солуције. 1. Поставњање иитања; аример. — Према члану 2262 Наполеоновога законика, тужба за накнаду штете застарева за тридесет година. Међутим, када је радња којом је штета проузрокована у исто време и кривично дело, јавна тужба, која иде за тим да казна буде изречена, застарева за много краће време: после десет година, када се ради о злочину; после три године, када је у питању преступ; после годину дана, ако је кривично дело иступно. Намеће се с тога питање која ће, у овом случају, бити застарелост приватне тужбе? Да ли ће то бити она од тридесет година или, обрнуто, она која је краћа и која важи за јавну тужбу? Уз.мимо например да се ради о злочину. Знамо да он