Бранич

СОЦИЈАЛНИ ПОЛОЖАЈ АДВОКАТСКИХ ПРИПРАВНИКА 289

Нису то једине незгоде и тешкоће адвокатских приправника. Постоји још једно врло велико зло, а то је питање бесплатне вежбе у суду. Према пропису § 5. закона о адвокатима, приправничка вежба мора трајати пет годииа, од којих приправник једну мора провесги у суду. Према истом пропису суд мора примити приправника на вежбу, али иажалост само на бесплатну вежбу. — Закокодавац је лако донео ту одредбу, не мислећи при томе на то да је врло мали број оних који могу, захваљујући томе што су им оцеви у повољнијим материјалннм приликама, или што су наследили неког богатог сродника, односно што су сами у иовољнијим материјалним приликама, да издрже ту годину дана бесплатне вежбе у суду. Шта да раде они који се издржавају сами од свога личног рада? Како ће они издржати ту годину? Од чега ће се хранити, одевати, чиме ће платити стан итд.? Никога се то не тиче, а најмање Министарства правде коме ти млади људи узалуд подносе молбе за постављење, назначујући да им је служба потребна само за годину дана за допуну потребног стажа. Ти се људи не би обраћали држави да им да запослење за ту годину, да закон не тражи као услов за полагање адвокатског испита стаж од годину дана у суду. Па када закон тражи да се они запосле у суду и када они стварно раде у суду све оно и онолико што и колико раде редозно плаћени судијски приправници, онаа држава треба ида сепостара да им за тај рад у суду да награду. Ово би држава била дужна да учини и према прописима општег грађанског законика, по којим прописима сваки рад мора бити плаћен. Ако држава нема могућности да тај рад плати, онда треба укинути стаж у суду. — Пре кратког времена, приликом разговора о овом питању, један судија рекао је да се тај стаж у суду има сматрати као продужетак школовања и да је зато бесплатан, односно дг је приправник дужан да се за то време сам издржава исто онако као што се је сам издржавао и за време студија, уколико није био наравно стипендиста. Не треба нарочито указивати на неумесност овога приговора, али је потребио истаћи да стварно има и адвокатских приправника који су добили постављење као судијски приправници и да су плаћени. Да ли је њихов рад у суду школа? Да ли је рад у суду и осталих судијских приправника, који не мисле да се посвете адвокатури, школа? Ако је законодавац сматрао прву годину дана у суду као школу, ако је то школа, зашто држава плаћа њихово школозање, зашто их држава плаћа? Приликом њиховог постављања држава се не упушта у оцену да ли они испуњавају услове за благодејање, јер би се њихове плате, у случају да се њихов рад сматра као шкота, могле узети само као благодејање. А ако се то не сматра као школа откуда се онда може казати за поједине адвокатске приправнкке који нису добили плаћено место у суду да је њихов рад у суду само продужетак школовања. Из свега тога могао би се извести закључак, нарочито с обзиром на потребу дужег стажа зз адвокате, чак и с обзиром на потребу дужег „школовања", да је адвокатски одговорнији од судијског приправника и да се за адвоката траже веће квалификације него за судију.