Бранич

МЕЂУНАРОДНА ГРАЂАНСКА ОДГОВОРНОСТ итд.

319

повређених — оштећених, рента се пење на максимални износ од 4.500 марака годишње, односно исплата у готовом не може премашити 75.000 марака. Са нешто више детаља, али у главном у истој висини износа накнаде, крећу се и финско, холандско, швајцарско и шведско законодавство. Најефикасника гаранција да ће се оштета оштећеном накнадити јесте у обавезном осигурању грађанске одговорности за причињену штету, о којој ће бити особено речи. У погледу судске надлежности за евентуалну акцију против учиниоца штете, законодавства у главном признају право оштећеном да тужи причиниоца штете, по свом нахођењу, било према! надлежности места на коме је штета причињена, било према домицилу причиниоца штете.

И ако има знатних размимоилажења између разних законских система — законодавства немачког и балтичког типа, енглеског соттоп 1а\у и француске јуриспруденције као и италијанског закона, — она нису такве природе да спрече приближавање међународних правника на бази заједничког, средњег система, који би могао послужити за основ изједначеном закону. Питање се правно и технички поставља у два смисла: међународна аутомобилска грађанска одговорност с једне стране, обавезно осигурање с друге стране. Одговорност тераоца са претпостављеном — презумираном његовом грешком зато што је до злог удеса дошло, не би требало напустити. У противном оштећеном би било врло тешко да утврди грешку тераоца. Код посредне одговорности сопственика и правног односно физичког детентора — држаоца моторних кола,. могло би се усвојити средње решење: ова би лица била само супсидијерно одговорна и то у случају да се штега не могадне накнадити од главног виновника. Нека врста дакле јемачке обавезе односно одговорности. Што се природе одговорности тераоца тиче, могло би се предложити да се усвоји претпоставкапрезумција о грешци тераоца, но с тим да се овај од те претпоставке може ослободити, па наравно и од одговорности, ако утврди, да је до злог удеса дошло и ако је предузео све мере предострожности и водио рачуна о свима прописима у циљу да се несрећа спречи или онемогући. Поставља се питање да ли бк све државе прихватиле начело потпуне објективне одговорности на терет сопственика или детентора зато што су они омогућили да се креће једна опасна машина која самим тим што постоји преставља опасност за трећа лица и да ли би усвајање таквог начела онемогућило или успорило огроман развој аутомобилског саобраћаја. И ако смо начелно за усвајање објективне одговорности у овом правном домену са свима њеним консеквенцијама, ипак нам изгледа, да би она тешко била примљена од свих с погледом на то, да начело објективне одговорности није продрло у многа законодавства и да налази велике противнике како у доктрини тако и у јуриспруденцији. Према томе, ово начело треба разумно поставити како би могло бити прихваћено од свих