Бранич

.318

„Б Р А Н И Ч"

иости за штете нанете лицима која се возе аутомобилом, законодавства се ограничују на уговорне одредбе које у овом случају ступају на снагу, с том разликом само, што се код бесплатног лревоза тражи изричан уговорни пропис о одговорности и што се сматра као противно јавном поретку ако се ова одговорност из уговора искључи, па се о овом ограничењу у опште не води рачуна као непостојећем. Кад нема уговора, примењују се општи прописи о одговорности. У овом случају, начелно, не примењује се аутомобилско законодавство. Ту важе било изричне уговорне одредбе, било општи прописи о грађанској одговорности, што је изрично наведено у италијанском, немачком, аустриском, швајцарском, норвешком, финском и шведском законодавству. Француско законодавство и судска пракса признају обавезу на накнаду штете у корист оштећеног у плаћеном аутомобилском превозу (одлука Касационог суда од 24. јула 1930. год.), док код бесплатног зутомобилског превоза, ова одговорност наступа само онда, кад оштећени утврди, да је до несретног догађаја дошло услед грешке превозиоца — тераоца (одлука Касационог суда од 29. марта 1927. год.). Енглеско законодавство не прави никакву разлику између плаћеног и бесплатног превоза на аутомобилу у погледу права оштећеног на накнаду штете. У случају да је штета настала трећем лицу од стране више моторних кола, обично је предвиђена солидарна одговорност свих учинилаца штете. Кад постоји грешка и код повређеног, онда законодавства утзрђују степен те грешке и штету одређују према тако нађеном стању. Немачко законодавство изрично предвиђа решење овога случаја у овом смислу. Оно предвиђа и случај небрежења или немарности тераоца или тералаца моторних кола и оштећеног и према томе опредељује степен одговорности, која је код тералаца солидарна ако их је више било. Аустриски закон у овом случају упућује на опште прописе о одговорности. Француски закон отворено признаје солидарност учиниоца у погледу одговорности за штете причињене оштећеном заједничким поступком, претпостављајући постојање грешке код свих учесника (одлука Државног савета од 17. јуна 1927. год.), а врло тешко прихвата, и то само у очигледним случајевима, умањење ове одговорности због грешке повређеног (одлуке Државног савета од 15. марта 1912. год., апелационог суда у Монпељеу од 6. јуна 1912. и од 30. новембра 1928. год.). И италијански Касациони суд на ове случајеве примењује солидарну одговорност учинилаца штете према прописима из грађанског закона, с тим да је увек претпостављена — презумирана грешка учинилаца. Ако је штета узајамна, онда се накнада одређује према степену кривице —• грешке. Ако је до повређеног грешка што је до злог удеса дошло, накнада штете ће се смањити или укинути према степену његове одговорности. Италијанско, француско, енглеско и норвешко законодавство не утврђују максимални износ за накнаду штете, док немачко и њему слична законодавства унапред тачно утврђују износ ове накнаде. Она за Немачку износи 1.500 марака годишње ренте за оштећеног или 25.000 марака у готовом, односно кад је више