Бранич

УСЛОВНА ОСУДА

309!

Примени условне осуде (по слову и духу кривичног закона) има места, кад судија утврдивши степен учиниочеве кривичне одговорности и заслужену казну, по својој слободној оцени значаја кривичног дела и осуђеникових личних својстава, прилика и околности, стече уверење, да ће се осуђеник у будуће и без извршења казне уздржавати од чињења кривичних дела, или другим речима кад по својој слободној оцени нађе, да се циљ специјалне превенције која је сва у интенцијама условне осудеможе постићи и само застрашењем осуђеника претњом, да ће се казна над њим извршити ако у одређеном року учини какво друго кривично дело. По закону судија је позван да своје уверење о томе заснива с обзиром на све субјективне и објективне основе одмеравања казне, између којих, као нарочити основи допуштености условне осуде, служе следећи субјективни и објективни основи: 1) Кривчеве године. По овом основу судија о умесности условне осуде треба да закључује узимањем у обзир зрелост кривчеву и у вези са овом његово веће или мање животно искуство и његову јачу или слабију способност, да собом и својом вољом у тренутку извршења дела влада. 2) Кривчев ранији живот и владање. По овом основу судија треба да закључује узимањем у обзир раније кривчево владање и начин живота и то не са једностраног становишта његове личности, него као социјалног бића са гледишта његове вредности за заједницу н. пр. да ли је радан и пристојан човек без нарочитих порока, чиме се занима, да ли је и чиме нарочито завредио за заједницу и т. д. у сваком случају кад нађе, да је кривац по његовом ранијем животу и делима био од користи заједници, треба овај основ да му призна и у колико против њега не би говорио какав важнији основ (значај кривичног дела), да изрече условну осуду. 3) Безначајност кривичног дела. По овом основу дело треба да је безначајно у опште (што као лакше дело у закону није забрањено строгом казном н. пр. као злочинство) и по својој последици (тежем или лакшем фактичном стању проузрокованом делом), која како са гледишта повређене стране тако и са гледишта заједничког интереса, треба да је тако незнатна, да нема потребе, да се казна над осуђеником безусловно изврши. Н. пр. код дела нехатног лишења живота или угрожавања живота више лица, нарочито у пословном и путничком саобраћају, код којих се за последицу нехата има смрт повређеника или опасност по живот или какво друго скупоцено индивидуално или заједничко правно добро, судија, ма да су, по правилу, таква дела у закону забрањена лакшим казнама лишења слободе, не треба да примени условну осуду због њихових тешких последица, у којима околина гледа опасност за своју безбедност. Публика осећа, да код тих дела примени условне осуде нема места и у страху за своју безбедност се оправдано буни. 4) Олакшавне околности. По основу „олакшавних околности" судија ће о умесности условне осуде 'закључивати узимајући у обзир свих субјективних и објектишгих основа, који 1 су му слуЖили при одмеравању казне (учиниочеву опасност за дру-