Бранич

310

„Б Р А Н И Ч*

штвени поредак, побуде и циљ дела, непосредни потстрек и т. д.), а код осуда на новчану казну још и нарочито, осуђениково имовно стање и његову моћ плаћања, и у колико по слободној оцени нађе, да је, или да није који од тих основа одлучујућ за примену условне осуде, да га призна или не призна. 5) Потпуно и искрено кривчево признање дела пред судом. По основу кривчевог признања судија ће о умесности условне осуде закључивати, узимајући у обзир кривчево признање у том смислу, да ли је он своје дело потпуно и искрено признао само објективно, као кривичну (казном забрањену) радњу, а не и субјективно, да ли је признао и своју кривицу (виност* кривњу) у тој радњи, пошто би у том случају закон разумно отишао и даље и тражио да се кривац због свог дела још и каје. Овај основ, као и све друге, судија треба да цени у вези са осталим основима допуштености условне осуде и у колико ови претежу 7 да изрече условну осуду и ако нема признања, у противном т. ј. ако нема претежних основа у корист кривчеву, да условну осуду не изрече. 6) Обештећење и накнаду трошкова повређенику. По овом основу, који је од већег значајг само код кривичних дела, којима је повређенику причињена и каква материјална штета, судија о условној осуди треба да закључује с обзиром на учиниочево имовно стање, његову моћ плаћања и његову добру вољу,. да повређеника обештети и трошкове накнади. Где за то кривац није показао ни само добру вољу, не заслужује ни привилегију условне осуде. Из ових кратких објашњења основа допуштености условне осуде даје се у крајњој линији закључити: да судија, под претпоставкама предвиђеним у закону, условну осуду може и треба да примени само код мање важних кривичних дела, кад аред собомима кривца иочетника или случајног кривца, који као социјално биће заслужује иривилеги/у, да се над њим, заслужена казна условно не изврши. У закључку својих излагања о условној осуди проф. Аћимовић је рекао: условнаосуда као установа диктована целисходношћу и потребом савременог правног живота, задовољава и треба је у будуће одржати. Но да би она у пракси боље функционисала и успешније служила циљу, потребно је: а) Допуштеност условне осуде законом изречно искључити бар код оних врста кривичних дела и код појединих дела, где јој ни сада по прописима и духу кривичних закона нема места. б)Назив установе заменити исправнијим називом „Условна казна': в) Прописе о условној осуди боље пресистематизовати по техници закона и за практичну потребу учинити приступачнијим.

Ј1. М. Костић, проф. права — Суботица. Судбина дискреционарних управних аката пред управним судовима По чл. 19 Закона о Државном савету и управним судовима „Тужба на управни суд, односно Државни савет, није допуштена... 3) у стварима у којима су и у колико управне власти позитивним;