Бранич

НОВИ ЗАКОН О ИСТУПИМА

427

цијске власти могу притвор наредити само кад је одлагање притварања скопчано са великом опасношћу, а немогућно је моментано прибављање наредбе истражног судије. Међутим, ни у овом случзју слободе лишени не могу по истом законском пропису у полицијским рукама остати дуже од 48 сати. Бнли би неискрени кад у критици једног пројекта који треба да штити наш заједнички правни поредак, не би нагласили, да се овај законски пропис недовољно поштује, јер се често сати претварају у дане, а од истражног судије пост фактум упутства.траже. По § 93 Ксп. „никад не може полицијска власт предузимати формално саслушање окривљеника, сведока или вештака, а по правилу ни друге извиђајне радње". Међутим кад судска акта ради одбране студирамо ми пречесто видимо рпу разних полицијских саслушања која се по тач. 4 § 336 Ксп, на претресу не смеју ни читати, а камо ли на њима пресуда заснивати. Од овог правила постоји само један једини изузетак садржан у § 48 Закона о државном суду за заштиту државе, од којега је наш највиши суд досада само код три највећа процеса употребу правио. Распростирање своје функције на домен судске власти вршила је кадкад и сама жандармеријска власт. У случају убиства једног лекара из Пожаревца истрагу је преузео један жандармеријски наредник, који је чак и у Београд дошао, ту истрагу наставио и услед пометње у имену сумњивог слободе лишио једног фотографског помоћника који је доцније као невин пуштен у слободу. Кад су се овакве појаве могле дешавати и поред закона који истрагу за злочине и преступе поверава само судовима, шта ће се тек десити код политичких прописа из иступног пројекта где сам пројекат отвара врата за полицијску интервенцију, макар се радило и о чистим политичким деликтима из кривичног законика, или Закона о заштити јавне безбедности. 2) Основно правило савременог кривичног права из § 274 Кривичног судског поступка, пројекат о иступима пренео је у § 253. Све иступе управне власти пресуђују „по слободном убеђењу, стеченом на основу доказног материјала у току поступка". Међутим о каквом се убеђењу сме говорити код органа који су у својим функцијама стално изложени дискреционарним правима или вољи својих претпостављених, и код којих слободно убеђење мора увек да уступа места пред наредбама или вишим жељама. У овом пројекту после одредбе о слободном убеђењу био је унет пропис да се „у недостатку доказног материјала, дело сматра доказаним и самом сведоџбом заклетог полицијског или општинског органа, у колико такве сведоџбе, нису у сумњу доведене противним доказним чињеницама". Код овог прописа падала је у очи једна немогућа противуречност. Прво се говорило да та сведоџба важи кад нема доказног материјала, а затим да она важи кад противу ње не говоре доказане чињенице. По извештају већине скупштина је целу ову рестрикцију изоставила, те би из тога произашло да сведоџба полицијских и општинских органа није довољна за утврђивање дела и одговорности. Али с обзиром на необјашњиву оскудност нашег пројекта .У погледу доказа, и на основни процесуални иступни принцип