Бранич

О ЗАСТАРЕЛОСТИ ТУЖБЕ ПРАВОЗАСТУПНИКА итд

517

штету мора надокнадити онај који је учинио и то, било на имању •туђем или правима и личностима. Поред овог општег начела, законодавад у низу законских одредаба нормира поједине случајеве у којима се кад и како штета има накнадити. Па ипак у § 820 говори о накнади штете која наступа рањавањгм, осакаћењем, или у опште аовредом тела. Он овде пре свега специфицира узроке штете и своди их на аовреду шела. Затим, такође опредељује на име чега се штета има захтеват«. Он вели, да се она састоји у трошку за лечење и лекове-, за службу, коју повређени због повреда губи и које ће се унапред лишити и најзад у аретраљеним ■боловима. Према овоме, овде је реч о чисто физичкој аовреди тела. Затим, право на накнаду штете је лично право тј. везано за личност повређенога. У наредном зак. пропису § 821 говори се опет о чисто материјалној повреди тј. нормира се, да ако би од ране наступила смрт, па би „сироте остали жена и деца", онда ови имају права захтевати накнаду штета од учиниоца. Код овог последњег законског прописа желимо да напоменемо, да се осећа празнина. Јер, ако се већ хтело, да се обештети лице, које је повређени умрли од рана издржавао и помагао, онда се није смело мислити само на удову и децу. Јер у животу се дешава да деца издржавају родитеље, што им је уосталом и законска дужност (§ 127) ако ови падну у немаштину. То би се онда у том случају имала применити одредба § 10 и ова празнина допунити. Но, пошто ова два законска прописа говоре о изузетној штети која је наступила повредом тела, то се они имају применити само на ове случајеве. А све оне штете које би наступиле посгупком другога подвести под опште прописе о накнади штете. Никако урадити обрнуто, па казати, пошто случајеви које ћемо навести, нису споменути у наведеним зак. прописима, то значи да за њих учинилац није одговоран за накнаду штете. Овакво схватање било би противно основној поставци у грађ. законику, да се закони заснивају на здравом разуму и природној правици (§ 8). § 820 говори о физичкој аовреди тела и о физичком болу. § 822 штити слободу, част и аоштењг. Али има и других добара која се могу повредити. Па зар само зато, што у закону нису споменута, да остану незаштићена, а међутим повредом њиховом наноси се несумњиво штета повређеноме. Тако, зар душевни бол не представља за нас вредност? Мислимо да представља. Душевни бол је нешто основно у човеку. У колико је човек културнији и своје осећаје оплемењује у толико ће исти бол бити јачи. Исто тако јачина бола зависи и од вредности коју је повређени изгубљеном или нарушеном предмету придавао. Не разумемо, зашто се претраљени физички болови имају обештетити а душевни бол не. Па и он је саставни део нас самих. Узмимо да је повређен један уметник певач. По слову закона § 820, он има права на накнаду: за лечење илекове; за изгубљену добит, што од дана повреде није могао својом песмом да привређује и што ће у будуће бити лишен тога извора прихода и, ;за претрпљене болове за време лечења. А зар не остаје код њега